Enver Hodža, vrhovni vođa Albanije od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do smrti 1985. godine, toliko se divio drugo Staljinu, da je ostao veran Liku i Delu čak i kada se Nikita Hruščov ogradio od svog kosmatijeg prethodnika. Malena Albanija se zbog ovoga našla dvostruko izolovana. Ne samo od strane kapitalističkih demokratija, već i od zemalja socijalističke istočne Evrope.
Kako svaka akcija izaziva reakciju približno istog intenziteta, tako je i Albanija, nakon ekstremne komunističke diktature prigrlila ekstremnu tranziciju u kapitalističku… pa… demokratiju.
Kada je 1992. godine prva postkomunistička vlada došla na vlast u Albaniji su započete reforme, po receptu šok terapije, koje je čak i u komplimentima štedljivi, Međunarodni monetarni fond pohvalio i proglasio „primerom uspeha slobodnotržišnih reformi“.
U odnosi na ostale postkomunističke države Albanija je prošla kroz najbržu i najsuroviju tranziciju.
Šok terapija je dovela do masovnih otpuštanja, inflacije i devalvacije koje su obezvredile i ušteđevine i socijalna davanja, kontroverzni biznismeni su preuzeli profitabilne firme i produbili ekonomske nejednakosti u društvu. Kada su sledovanja hrane ukinuta zavladala je glad.
Albanci su tada preživljavali od novca koji su im slali rođaci iz inostranstva i od šverca nafte u, embargom izolovanu, Jugoslaviju.
Ovo je bilo plodno tlo da prevarantske firme razviju piramidalne šeme i da iscede ono malo novca koje su u slamaricama imali najsiromašniji ljudi u tadašnjoj Evropi.
„Prava je tragedija da jedna takva zemlja, blagoslovena suncem i svim mogućim prirodnim bogatstvima i resursima, bude u stanju kolektivnog umnog rastrojstva.“
Kada su tamošnje Dafimet banke i Jugoskandici pukli u januaru 1997. godine su izbili krvavi nemiri. Demonstranti su zauzeli vojne magacine na jugu zemlje. Tadašnji predsednik Sali Beriša uzvratio je tako što je svojim pristalicama otvorio vojna skladišta i tako ih naoružao.
U sukobima je ubijeno dve hiljade ljudi, a stotine je nastradalo kada su brodovima pokušali da pobegnu iz zemlje.
„Godina devedeset i sedma“ za koju Albanci koriste reč „nëntdhteshtata“ postala je simbol kolektivne traume, egzistencijalnog straha i nesigurnosti.
Nije neobično što je mladi albanski LGBT aktivista i novinar Kristi Pinderi svoju autobiografsku knjigu nazvao „1997“.
Upravo sa ovom pobunom u Albaniji započinje knjiga u kojoj zatičemo petnaestogodišnjeg Pinderija traumiranog, u egzistencijalnom strahu i nesigurnosti. Usamljeni gej dečak koji živi sa majkom i bakom upravo gleda kako grupa njegovih vršnjaka divlja gradom naoružana oružjem ukradenim iz vojnog magacina.
„Gadi mi se ovaj grad, tako đavolski sposoban, kako mi se tada činilo, da sopstvene građane pretvori u klovnove, a svoje najmlađe preobrazi u bića koja ceo svoj život žele samo da pobegnu odatle i žive što dalje od svake odgovornosti.“
Da stvar bude gora, u pitanju je grupa lokalnih mangupa koja ga je uzela na zub i koja ga već neko vreme maltretira i brutalno siluje. Kako ne biti zabrinut kada vidiš da su se tvoji tamničari upravo naoružali, a više nema nikoga ko bi se isprečio između tebe i njih.
Sa dvanaestogodišnje bezbedne vremenske distance sa koje piše svoju sagu, autor ne može da poveruje kako je dopustio svojim tlačiteljima da ga muče i maltretiraju čitave tri godine.
Da bi sebi i čitaocima objasnio kako je postao čovek koji je danas, Pinderi odmotava klupko sopstvenog života, opisujući one događaje koje smatra relevantnim za izgrađivanje ličnosti i karijere.
„Moguće je živeti u dve dimenzije – u jednoj sa matematikom i u drugoj sa književnošću“, piše autor knjige. „Ali uvek ćeš sanjariti o nekoj trećoj… Ona koja bi po mogućstvu sadržavala obe onoliko koliko ti je potrebno, i onako kako ti je potrebno.“
Posle uvodnih scena surovog nasilja i brutalnog zlostavljanja, autor kroz fragmente sećanja, donosi priču o prvoj ljubavi, prvom raskidu, gubljenju nevinosti, pronalaženju i potonjem gubljenju
Boga, priču o sopstvenoj porodici, njihovim i njegovim izborima i posledicama koje su iz njih usledile, prvim aktivističkim koracima i emigraciji.
Veliki deo ove knjige zauzima emotivni odnos koje je autor imao sa svojom majkom i prvim momkom. Verujući da su ovi odnosi oni koji su u najvećoj meri doprineli izgradnji i formiranju njegove ličnosti, ali i nečemu što ga očito i dalje tišti, autor upravo njima daje najviše prostora.
Zanimljiva su i iskustva koje je proveo kao jevanđelista protestantske crkve. Gotovo čitavu deceniju, formativne godine, proveo je, zajedno sa svojom braćom u Hristu, obilazeći najveće zabiti Albanije posmatrajući najveću bedu u kojoj marginalizovane kategorije preživljavaju.
Upravo ova iskustva iskoristio je docnije u aktivizmu kao pionir-aktivista u borbi za prava LGBTQ+ zajednice u Albaniji.
„1997“ je knjiga za sve one koje zanimaju kolektivna iskustva komšijskih tranzicionih društava kao i lična LGBT iskustva onih koji su odrastali i sazrevali u kineskoj kletvi, dabogda živeo u zanimljivim vremenima.
Poslednji sati samoubice
Iako ga izdavačka kuća Presing na svom sajtu ironično predstavlja kao jedan od najkontroverznijih romana svih vremena koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim „Poslednji sati samoubice“ Milenka Sokića su zapravo zbirka priča.
Knjigu „otvara“ urnebesno zabavna i vrcava priča o tri generacije porodice Karaičić koja, sasvim opravdano, zauzima najveći prostor i zbog koje se tekst o ovoj knjizi i nalazi u magazinu Optimist.
Priče koje slede, i koje često poprimaju obrise eseja ili formu proglasa, bave se aktuelnim temama poput politike, pandemije tokom koje je, očigledno, i nastajala ova zbirka, Crkve i religije, tabloidnih medija, pitanjima pravde, slobode…
Posebno važan segment zauzimaju teme odnosa roditelja i dece koje se provlače kroz gotovo sve priče, dok je poseban akcenat na borbi pojedinca za svoj umetnički, ali i svaki drugi, izraz.
Politički stavovi, ideologije i društvene vrednosti koji, u većoj ili manjoj, meri prožimaju sve ove priče takođe su jasni i nedvosmisleni što sve ovu knjigu čini krikom čitave jedne generacije.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
