U niverzalna deklaracija o ljudskim pravima kaže da punoletne osobe bez ikakvih ograničenja zbog ličnih karakteristika, rase, nacionalnosti ili vere, imaju pravo da stupe u brak, te se nameće pitanje kako uskraćivanje ovog prava na osnovu seksualnosti u nekim zemljama i dalje ne predstavlja povredu ljudskih prava?
Istopolna partnerstva su zakonski priznata u većini zapadno- i severnoevropskih zemalja nakon što je ovo pitanje Evropski sud za ljudska prava stavio pred svaku državu-članicu Saveta Evrope usled slučaja „Oliari i drugi protiv Italije“. Naime, tri para (šestoro muškaraca, italijanskih državljanina) su tužili Italiju Evropskom sudu za ljudska prava jer nemaju mogućnost da stupe u brak ili da uđu u bilo koju drugu vrstu građanske zajednice. Sud je zaključio da je podnosiocima tužbe, prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, povređeno pravo na dostojanstvo, privatni i porodični život, te naložila Italiji da ispuni svoje obaveze u pogledu prava podnosilaca i drugih lica. Ovde je bitno napomenuti i to da je i Srbija članica Saveta Evrope, te da ima obavezu da poštuje odluke Evropskog suda za ljudska prava, ali da država još nije postupila u skladu sa tim kada se radi o istopolnim brakovima, partnerstvima, bračnim i vanbračnim zajednicama.
Suprotno tome, neke od susednih zemalja su postupile po zakonu i rešile ovo pitanje registrovanjem istopolnih partnerstava, poput Mađarske, Hrvatske i Crne Gori. Interesantno je i to da se prvo venčanje istopolnih supružnika već dogodilo u Srbiji i to 2021. godine, ali u Britanskoj ambasadi u Beogradu, te prema britanskom zakonu, dok se u Srbiji ovo ne priznaje kao validan brak. Razlog je to što Srbija ne priznaje ni brakove ni partnerstva istopolnih parova koji su sklopljeni u inostranstvu, što je još jedna povreda prava na privatni i porodični život i karakteriše se kao diskriminacija. Ova zabrana prava na privatni i porodični život građana Republike Srbije i njihova diskriminacija ne odnosi se i na diplomate koji službuju u Srbiji.
Sa svim ovim u vezi, osvrnimo se i na slučaj u Bugarskoj. Naime, bugarske državljanke koje su se venčale 2016. godine u Velikoj Britaniji, Darina Koilova i Lili Babulkova, tražile su da im se prizna bračni status u rodnoj zemlji, u kojoj i žive. Kako je opština Sofija to odbila, one su 2020. godine podnele tužbu protiv Bugarske Evropskom sudu za ljudska prava. U tužbi je pisalo da su diskriminisane na osnovu seksualne orijentacije samim tim što ne postoji bilo koji oblik pravnog priznavanja njih dve kao para. U kasnije donesenoj presudi, Evropski sud je istakao da Bugarska jeste prekršila osmi član Evropske konvencije o ljudskim pravima, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, te da istopolni parovi u Bugarskoj ne mogu da regulišu pravo na imovinu, nasleđivanje, porodičnu posetu u bolnici, itd, te da čak nemaju ni zaštitu od nasilja u porodici samim tim što se ne prepoznaju kao porodica. Ova presuda ne obavezuje Bugarsku da legalizuje istopolne brakove, ali nalaže da mora postojati pravni okvir koji će osigurati zaštitu istopolnim parovima, ali ih i adekvatno priznati u društvu, poput regulisanog životnog partnerstva. Na ovom suđenju je radilo sedam sudija i jednoglasno su glasali. Borci za ljudska prava u Bugarskoj su ovaj slučaj proslavili kao istorijsku pobedu.
Vratimo se sada u Srbiju – ukoliko par iz Srbije želi svadbu, kao alternativno rešenje može izabrati da svoj san ostvari u susednoj Crnoj Gori. Ova zemlja predstavlja odličan izbor i zbog blizine i jednostavnosti procedure, a i zbog romantične mogućnosti svadbe na obali mora. U Crnoj Gori, zakon o istopolnom partnerstvu je stupio na snagu 15. jula 2020, dok je primena otpočela godinu dana kasnije kada su u Budvi dve mlade žene iz Srbije sklopile životno partnerstvo. Danas je ovo popularna destinacija za svadbene ceremonije (čitava država, a naročito Budva) ne samo među državljanima Crne Gore, već i Srbije i Bosne i Hercegovine, ali i nekih daljih zemalja poput Irske jer nije potrebno da jedno od partnera/ki ima crnogorsko državljanstvo.
Nedavno je na Svetom Stefanu po prvi put sklopljeno partnerstvo između nekih javnih ličnosti, Anite Stanojlović (sada Tomić) i Jovane Tomić Matore. Dakle, ukoliko se odlučite na ovaj čin, potrebno je da podnesete prijavu za zaključenje partnerstva organu lokalne uprave nadležnom za vođenje registra partnerstava. Uz prijavu se prilaže lična dokumentacija poput izvoda iz registra rođenih i pasoša, te dokaz o slobodnom bračnom statusu, odnosno da niste sklapali partnerstvo ni u jednoj državi, kao i dokaz o plaćanju administrativne takse. Postoji mogućnost i da se sve dogovori telefonom, pa i da pošaljete dokumentaciju mailom, tako da uglavnom ne morate više puta ići do opštine ukoliko živite daleko.
Sam čin se zaključuje pred matičarem u službenoj prostoriji ili na nekom drugom prikladnom mestu ako to partneri/ke zahtevaju. Tekst koji matičar izgovara će se ipak malo razlikovati od onog koji se izgovara na venčanjima, ali imate kumove (odnosno dva svedoka), te i priliku da vas matičar pita da li zadržavate svoje prezime ili uzimate od partnera/ke. Još jedna razlika je to što se partnerstvo i brak ne upisuju u istim knjigama, te će u Registru životnih partnera umesto „suprug – supruga“ pisati „partner-partner“, odnosno „partnerka-partnerka“.
Šta državljani/ke Crne Gore dobijaju ovim činom? Priliku da sporazumno odlučuju o svim pitanjima od značaja za zajednički život, da imaju obavezu međusobnog pomaganja i pružanja nege i pomoći u slučaju bolesti, pravo na posetu u bolnici onda kada je to samo porodici dozvoljeno, pa i posetu u zatvoru u slučaju izdržavanje kazne, a detaljno su regulisani i imovinski odnosi (mogu imati zajedničku imovinu, nasleđivati je, itd).
A šta je ono što državljani/ke Srbije dobijaju ovim činom? Sreću koju donosi svadba sa voljenom osobom – mogućnost da imaju kumove i matičara, stave burme na ruke – ali i priznavanje njihovog partnerstva u svim zemljama koje isto dozvoljavaju, među kojima nije i Srbija. Sama Republika Srbija neće zakonski prepoznati njihovo partnerstvo i neće im dozvoliti da ostvare svoja prave i obaveze. Barem ne za sada jer borba za pravo na dostojanstvo, privatni i porodični život treba da se bije.
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
