Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavno, zato što sam prodao dušu đavolu za veliku lovu. To većina misli i to im zvuči kao najlogičniji odgovor, ali istina je drugačija. Jedino tačan odgovor je zato što onu drugu stranu prezirem, možda čak i patološki!
Moj prezir prema današnjoj opoziciji počeo je da se rađa dok su još bili na vlasti, pre nekih 15 godina i za to su najodgovorniji nekadašnji predsednik Boris Tadić i gradonačelnik Dragan Đilas. Boban Stojanović, Lazar Pavlović i ja smo imali sastanak sa predsednikom Tadićem pred (krvavu) Paradu ponosa 2010. godine, kada smo se zajedno slikali za medije i razgovarali u Predsedništvu o poboljšanju položaja LGBT zajednice u Srbiji, što mi je ulivalo nadu da će se nešto pokrenuti s mrtve tačke, ali…
Desila se krvava Parada ponosa, huligani su rušili i palili grad, tukli se sa policijom i gradonačelnik Đilas je to iskoristio da širi homofobiju i mržnju prema LGBT populaciji, čime je u stvari urušavao Tadića. Ta politika da se neko politički tuče preko leđa LGBT populacije je konstanta u srpskoj politici. Tadić da bi pokazao da je veći homofob od Đilasa koji se aktivno sprema da mu preotme Demokratsku stranku, od tada zabranjuje svaki pokušaj organizovanja Parade ponosa u Beogradu.
Ovde bih mogao da ubacim spin-of tekst kako su Boban Stojanović i Goran Miletić oteli Paradu ponosa od Gej strej alijanse 2011. godine i registrovali organizaciju Beograd Prajd, koja i dan danas postoji ali je u vlasništvu Bobana Stojanovića koji nikada nije hteo da je preda drugima, kada je zatražio azil u Kanadi, ali bi to bilo skretanje sa teme. A tema je da danas svi tvrde da su to nasilje u Beogradu tokom Parade ponosa 2010. godine organizovali radikali, odnosno Vučić. Kao dokaz za tu tvrdnju uzima se činjenica da nije bilo nasilja na paradama kada je Srpska napredna stranka preuzela vlast, jer su držali pod kontrolom svoje huligane. Mi ne znamo da li je to istina, samo možemo da nagađamo, ali hajde da uzmemo da jeste. Radikali su iskoristili animozitet građana prema LGBT populaciji i homofobiju da regrutuju huligane, ne toliko da napadaju LGBT osobe, koliko da preko naših leđa ruše vlast. Kao što rekoh, to je politička taktika koju su koristili apsolutno svi i koriste je i dan danas.
Zbog toga smo imali zabranu Parade ponosa 2011. i 2012. godine, a 2013. godine Parada je organizovana na prepad u ponoć. Kada je u pitanju 2014. godina, pod ogromnim pritiskom Evropske unije i SAD, stigla je direktiva s vrha da se Parada ponosa mora desiti bez nasilja. Sedam hiljada policajaca je obezbeđivalo događaj, bilo je incidenata i oko 50 huligana je uhapšeno, a žandarmerija je pretukla brata premijera Srbije Aleksandra Vučića i njegovo obezbeđenje. Kasnije smo saznali da je država aktivno učestvovala u kampanji da se tenzije oko Parade ponosa smire i da su održavani sastanci sa medijima i drugim akterima gde je rečeno da spuste loptu. Od tada svake godine imamo Paradu ponosa pod, hajde da to nazove normalnim okolnostima. Održavanje Parade ponosa i kasnije postavljanje Ane Brnabić na mesto ministarke državne uprave i lokalne samouprave dovodi do toga da opozicija kreira izraz „Vučiću, pederu!“ koji je korišćen od utakmica do protesta, iako su LGBT aktivisti u više navrata naglašavali da taj izraz više vređa LGBT populaciju no Vučića.
Jedan od najvažnijih trenutaka u borbi za LGBT ravnopravnost bio je postavljanje Ane Brnabić, prvo na mesto ministarke, te posle premijersko. Istog momenta levo-liberalni aktivisti su krenuli da govore kako to ništa ne znači, kako ona ništa neće uraditi za LGBT zajednicu, samo zato što je deo Srpske napredne stranke i aktivno su radili na tome da od nje naprave neprijatelja, što je eskaliralo u Domu omladine Beograda tokom EvroPrajda 2022. kada su joj zviždali i vikali da je bednica, najverovatnije sa ciljem da nakon toga učini čuda za LGBT populaciju. A istina je da nam Ana Brnabić apsolutno ništa ne duguje i optužbe koje su joj upućene da ništa nije uradila za LGBT populaciju su pre svega politička manipulacija. Iako će mnogi reći da živimo u diktaturi, Ana Brnabić nije diktatorka koja može da samostalno donese bilo koji zakon, već je za to potrebno 126 glasova u Skupštini, a te glasove nemamo jer ne postoji politička volja da ih imamo.
Kada se radilo na Predlogu zakona o istopolnim zajednicama saznali smo tužnu istinu da LGBT populaciju u Srbiji apsolutno on ne zanima. LGBT organizacije su pokušale da urade kampanju u kojoj bi se istopolni parovi snimali i govorili zašto im je taj zakon važan. Uspeli su da nađu dva para! S druge strane Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je vodilo kampanju da nađe 250 LGBT osoba koje bi napisale pismo svakom narodnom poslaniku i objasnile zašto je zakon važan. Nisu uspeli. I onda smo odlučili da svu odgovornost za propast predloga svalimo na Anu Brnabić, jer nije ništa uradila za svoju populaciju, koja se tek nije cimala oko zakona. Naravno, u medijima su nas protivnici zakona takođe samleli, ali se iskristalisao politički stav da istopolni parovi postoje i da ih na neki način treba regulisati, ali nikako nečim što će ličiti na brak. LGBT aktivisti nisu iskoristili taj momenat, jer su vodili politiku ili sve ili ništa. I dobili smo ništa!
Politika je vrlo jednostavna. Glavno pravilo je da političari neće uraditi ništa što može da im ugrozi poziciju i vlast, ili ako nekim potezom izgube glasove računaju da li će na drugoj strani dobiti te glasove koje su izgubili. SNS dobro zna da LGBT populacija nije njihovo glasačko telo i zna da ako donesu Zakon o istopolnim zajednicama neće dobiti nove glasače iz LGBT populacije, već će ih samo izgubiti. A srpski LGBT aktivisti su se dobrano potrudili da pokažu čitavom svetu da su ljuta opozicija! Bili su viđeni na svakom protestu, iako su na tim protestima vikalo „Vučiću, pederu!“, otimali im i zabranjivali da donose dugine zastave, bili napadani… Kasnije su na društvenim mrežama objavili da više neće dolaziti na proteste jer se ne osećaju sigurno, ali su putem društvenih mreža i dalje podržavali sve proteste protiv režima. Što je skroz OK, ali je nerealno očekivati bilo šta od režima protiv koga se boriš.
Ali da li je ta borba protiv režima pametna u aktivističkom smislu? Vladajuća koalicija ima većinu u Skupštini Srbije i trenutno je jedina snaga koja bi mogla da donese bilo koji zakon. S druge strane imamo raznoliku opoziciju, među kojima su oni koji otvoreno podržavaju LGBT populaciju njen najmanji deo. Što znači i da padne režim, nova vlast isto ne bi bila prijateljski nastrojena prema LGBT pravima, s tim da bi sa promenom vlasti došlo do političke nestabilnosti, a kad je nestabilno LGBT prava idu u ćošak. Zato smatram da je opozicija opasnija opcija po LGBT populaciju, jer su se na svakom protestu slizali sa ekstremnim desničarima, samo zato što su protiv Vučića zbog njegove kosovske politike, a tako bi bilo i kada bi formirali vlast. Vučić je poslednji stub odbrane LGBT populacije od raznoraznih ekstremnih desničara koje bi današnja opozicija morala da primi u vladajuću koaliciju kako bi nahvatala većinu.
Ono što je važno naglasiti, Vučić nije homofob, već pragmatik. Vučić je postavio lezbejku na mesto ministarke, te premijerke, a kako mi se čini Ana Brnabić će biti i kandidatkinja za predsednicu Srbije na narednim izborima. Najverovatnije mu je motivacija bila da time dobije poene na zapadu i rizikovao, ali to što je lezbejka postala ministarka i premijerka, koja ima partnerku i dete s njom, nije apsolutno ugrozilo političku poziciju SNS, čak naprotiv. Takođe, Vučić je u jednom medijskom nastupu rekao da u porodici ima blisku osobu koja je LGBT i aktivisti to nikada nisu iskoristili za pregovore i dogovore, niti su iskoristili kontakte koje imaju sa osobama bliskim režimu da lobiraju za poboljšanje položaja LGBT populacije, već su odlučili da budu neprijatelji režima!
S druge strane, ja sam odlučio da budem otvoreno za režim. Razumećete da je to moje političko pravo. I otkad vrlo otvoreno podržavam postao sam žrtva, pardon, prebroditelj internet nasilja, jer kada ste prepoznati kao Vučićev peder, onda vas opozicionari vrlo brzo dehumanizuju i onda je dozvoljeno da pokažu svoje homofobično, seksističko i nasilno lice, pa će vam reći da niste peder, već pederčina, sidaš, napisati sve moguće seksualne aluzije koje im padnu napamet kako bi vas ponizili, pretiti silovanjem u zatvoru, pretiti nasiljem i sve druge gadosti koje traju već godinama, što sagledavam kao nove argumente da je ta strana daleko opasnija i odvratnija od režimske. Naglasio bih i da se Ana Brnabić suočava sa sličnim komentarima na društvenim mrežama, a neki lideri opozicije su joj otvoreno pretili silovanjem! Aktivisti ćute, deo zajednice ćuti, jer smo izdajnici zajednice i dobili smo ono što smo zaslužili. A taj koncept izdajnika je preuzet od desničara koji često sve one koji imaju drugačije politike proglašavaju za izdajnike srpstva, ali koga briga.
A što se tiče para, para jednostavno nema! Optimist magazin već godinama kuburi sa sredstvima i jedva preživljava, isto kao i Merlinka festival!
Primetili ste da se moji politički stavovi nikada nisu prelili na sadržaj Optimist magazina, nikada nisam cenzurisao nijednog autora/ku, mogli su da pišu šta god su hteli i da iznose svoje mišljenje na bilo koju temu, jer sloboda govora i mišljenja je vrednost za koju se iskreno zalažem i branim, što će biti pravilo i ubuduće, a na vas apelujem da budete tolerantniji i pragmatičniji.
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
