Federiko Garsija Lorka, voljeni i slavljeni pesnik Granade, ali i celog sveta, možda je i najpoznatiji pesnik homoseksualnog opredeljenja, o čemu je javno govorio još za života, i što je osim njegovih političkih opredeljenja i stavova svakako doprinelo njegovoj egzekuciji između 18. i 19. avgusta 1956. godine u gradiću Viznar u blizini Granade.
No osim Lorke, španska književnost iznedrila je još jednog velikog pesnika koji je, iako takođe bio homoseksualnog opredeljenja, ostao u senci velikog Lorke.
Luis Sernuda Bidon bio je član čuvene Generacije ‘27. Rođen je 1902. godine u Sevilji. Na osnovu njegove intimističke i gotovo memoarske poezije, može se zaključiti da je u mladosti bio dosta introvertan, usamljen i stidljiv. Nezadovoljstvo i nedostatak dečije radosti u porodici u kojoj je odrastao odveli su ga u svet književnosti što je zapravo bio njegov beg od realnosti. Poezijom je počeo da se bavi tokom školskih dana. Godine 1919. započeo je studije prava na Univerzitetu u Sevilji. Zanimljivo je da mu je španski jezik i književnost predavao veliki pesnik Pedro Salinas koji je primetio njegov književni dar i podstakao ga na dalje stvaralaštvo. Bio je pod značajnim uticajem francuske književnosti.
U tom periodu Luis Sernuda je upoznao Federika Garsiju Lorku tokom proslave tristote godišnjice baroknog pesnika Luisa de Gongore (1561-1627) u decembru 1927. godine u Sevilji. Ove proslave su bile niz pesničkih čitanja i predavanja u Umetničkom klubu Sevilje, a prisustvovali su im istaknuti pesnici poput Damasa Alonsa, Rafaela Albertija, Horhea Giljena i Hozea Bergamina. Iako Sernuda nije direktno učestvovao u događajima, imao je priliku da pročita neke od svojih pesama i upozna Lorku.
Ovaj susret je bio značajan jer je Lorka već bio priznato i harizmatično ime na španskoj književnoj sceni, dok je Sernuda još uvek tražio svoj pesnički glas. Njihov odnos ostao je pomalo distanciran, ali je ipak ostavio trag na Sernudinu poeziju. Kasnije je Sernuda napisao pesmu A un poeta muerto (F.G.L. – Jednom mrtvom pesniku), posvećenu Lorki nakon njegovog ubistva 1936. godine. U prvom izdanju pesme, objavljenom u časopisu Hora de España, bila je cenzurisana strofa koja se odnosila na Lorkinu homoseksualnost, ali ju je, Sernuda kasnije vratio u kasnijim izdanjima.
Tokom Španskog građanskog rata, početkom 1938. godine, otišao je u Ujedinjeno Kraljevstvo kako bi održao nekoliko predavanja, što je označilo početak izgnanstva koje je trajalo do kraja njegovog života. Predavao je na univerzitetima u Glazgovu i Kembridžu pre nego što se 1947. preselio u Sjedinjene Američke Države. Tokom pedesetih godina 20. veka preselio se u Meksiko. Dok je nastavio da piše poeziju, objavljivao je i širok spektar kritičkih eseja, pokrivajući francusku, englesku, nemačku i špansku književnost. Otvoreno je govorio o svojoj homoseksualnosti u vremenu kada je to bilo problematično, postavši na neki način uzor u Španiji. Njegova sabrana poezija objavljena je pod naslovom Stvarnost i želja (La realidad y el deseo).
Luis Sernuda ostao je pesnik izgnanstva, kako u geografskom, tako i u emocionalnom smislu. Njegovo delo Stvarnost i želja (La realidad y el deseo) predstavlja pesnički dnevnik njegovog unutrašnjeg sveta, prepun čežnje, nostalgije i osećaja nepripadanja. Njegova poezija istražuje teme ljubavi, samoće, slobode i sukoba između individualnih želja i društvenih ograničenja.
Njegovo iskustvo izgnanstva duboko je obeležilo njegovu liriku. U svojim kasnijim pesmama često izražava osećaj gubitka i tuge zbog Španije koju je napustio, ali i zbog neprihvatanja koje je doživeo kako u domovini, tako i u zemljama u kojima je živeo. Njegova pesma Donde habite el olvido (Gde stanuje zaborav) postala je simbol njegove melanholije i unutrašnjeg bola.
U Meksiku, gde je proveo poslednje godine života, Sernuda je nastavio da piše i predaje, ali se nikada nije u potpunosti uklopio u novu sredinu. Njegova osećanja odbačenosti i otuđenosti pratila su ga do smrti. Preminuo je 1963. godine u Meksiko Sitiju, ostavivši za sobom nasleđe jednog od najvažnijih pesnika Generacije ‘27 i jednog od najistaknutijih glasova španske poezije 20. veka.
Iako je za života bio često potcenjivan, danas se njegovo delo smatra značajnim u španskoj književnosti, a njegova iskrena, introspektivna lirika i hrabrost u izražavanju ličnih iskustava i identiteta i dalje inspirišu čitaoce širom sveta.
Pesnik iz Sevilje, koji je Andaluziju načinio središtem svoje književne refleksije, taj andaluzijski romantizam nazivao je „nordijskim andaluzijanizmom“. O tome je jednom zapisao:
„Andaluzija je san koji mi Andaluzijci nosimo u sebi.“
Piše: Ana Stjelja
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
