Tribina „Prajd kao metod borbe” u organizaciji „Studenata za slobodu” održana je 11. oktobra na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Učesnici tribine bili su Mirjana Bogdanović (Gej strejt alijansa), Bojana Ivković (Organizacioni odbor Parade ponosa) i Đorđe Trikoš (Libek), a moderatorka sam bila ja, ujedno i potpredsednica „Studenata za slobodu”.

Stounvolska pobuna se prevrće u grobu

Tribina je počela naizgled jednostavnim pitanjem: „Da li je ove godine održan prajd i šta prajd predstavlja?” na koje su učesnici imali posve drugačije odgovore. Mirjana smatra da ove godine nije bilo Prajda, te da se jedini Prajd desio tačno tri godine i jedan dan pre ove tribine, 10. oktobra 2010. u organizaciji GSA. Za Bojanu je parada ove godine održana u formi takozvanog „ponoćnog prajda”, koji predstavlja neprijavljenu ad hoc šetnju na koju su ljudi pozivani SMS-ovima. Bojana nije propustila ni da nazove „ponoćni prajd” našom Stounvolskom pobunom, a ja smatram da je ovakvo poređenje neprikladno. Policija je tukla ljude koji su se pobunili u Stounvolu, dok je učesnike „ponoćnog prajda” štitila. Takođe, Bojana misli da putem „spontanosti” ovu šetnju može povezati sa Stounvolom. Međutim, nisam sigurna da je „ponoćni prajd” bio zaista spontan i autentičan kao što je to bio Stounvol. Kada je „spontana” šetnja organizovana od ljudi koji su u prethodnih nekoliko nedelja bili u stalnom dosluhu sa policijom i koji posle nisu trpeli nikakve pravne konsekvence zbog održavanja neprijavljenog i zabranjenog skupa, sumnja izgleda opravdano. Čak i da zanemarimo ovu sumnju, problematična je i sama teza kako je Prajd zapravo grupa od stotinak ljudi, prethodno obaveštenih ličnim kanalima da se sprema šetnja, koji u ponoć izađu na ulice noseći transparent „Ovo je Prajd”. Ostalo je nejasno koja je svrha prijavljivanja i finansiranja skupa, kao i svrha postojanja organizacionog odbora, ukoliko Prajd može da se izvede na sasvim neformalan i nefinansiran način.
Ne pitaj šta država može da učini za tebe, nego šta ti možeš da uradiš za sebe
Postavljeno je pitanje i o tome kako je moguće da se Prajd jednom desi, a potom tri godine uzastopno bude zabranjen, posebno uzevši u obzir da je na čelu MUP-a, koje je ključno u donošenju odluke o održavanju Parade ponosa, i dalje isti čovek danas kao i 2010. godine kada je Prajd održan. Ukoliko se državni vrh nije drastično menjao, šta se to promenilo u odnosu na 2010. godinu? Ponekad je istina tako blizu da nismo u stanju da je vidimo. Promenio se Organizacioni odbor. Izgleda da je došlo vreme za promišljanje njihove strategije i odgovornosti u (ne)uspesima koji se dešavaju iz godine u godinu. Kao odgovor na ovaj izazov Bojana je uputila izvesnu samokritiku u vidu priznanja da je OO nedovoljno transparentno izveštavao javnost o svojim sastancima sa policijom, ali i dalje nije artikulisala šta je promenjeno u strategiji prethodne tri godine. Možda zato što ništa nije promenjeno. Mirjana, koja zna kako je biti organizatorka parade, je uputila kritiku OO da se ne trudi dovoljno i ne počinje na vreme sa pripremama, te kako uopšte ne komunicira sa LGBT zajednicom. Međutim, stav predstavnice OO je opozitan, tvrdila je kako je komunikacija sa zajednicom bila zadovoljavajuća i da je ceo program Pride weeka nastao kao odgovor na potrebe zajednice. Ono što moram da kažem posle ovakve konstatacije je da mi je jako čudno da se potrebe LGBT zajednice u Srbiji zadovoljavaju organizovanjem par žurki, tribina i izložbe odeće, a posebno mi je drago što sam saznala da se LGBT zajednica hrani isključivo veganski, „živom” hranom. Kako je primećeno iz publike, društvo u Srbiji nije dostiglo nivo gde se protiv homofobije bori izložbama i kulturnim sadržajem. Problemi LGBT ljudi su egzistencijalni, oni su svakodnevno suočeni sa potencijalnim nasiljem i neretko se pribojavaju za svoju bezbednost, a ja ne vidim kako OO svojim angažmanom rešava te probleme.

Tabu tema aka legitimitet

Ono što će možda obeležiti ovu tribinu jeste po verovatno prvi put jasno i eksplicitno dovođenje u pitanje legitimiteta OO Parade ponosa. Na pitanje ko, zašto i u čije ime ima prava/mogućnosti da organizuje Prajd i na čemu se temelji legitimitet sadašnjeg OO, Bojana nije znala da odgovori. Postavila sam ovo pitanje jer smatram da je legitimitet bitan, pogotovo sada kad LGBT pokret u Srbiji nije ono što je nekada bio. Nisu 90-te i rane 2000-ite kada su LGBT aktivisti mogli da se izbroje na prste pa nije bilo nužno postavljati pitanje legitimiteta, sada je 2013. godina i aktivista ima mnogo više. Ko i kako treba da predstavlja LGBT populaciju i kako da se dogovorimo oko toga? Kako bih bila konstruktivna kritičarka, ukazujem da se ovaj problem možda može rešiti po ugledu na savete nacionalnih manjina. LGBT savet bi bio demokratski podržan glasovima LGBT zajednice i prepoznat od države kao organ koji se legitimno bavi poboljšavanjem položaja LGBT osoba. Draga LGBT populacijo, možda ne možemo tako lako da promenimo Dačića, ali hajde da vidimo koga možemo. LGBT populacija već godinama dopušta da je pet i po ljudi pogrešno predstavlja, a može da se pobuni jer je upravo ona ta koja treba da daje legitimitet. Novac donatora i ime organizacije, ono što OO Parade ima, ne treba da budu presudni faktori. Presudan faktor treba da bude podrška LGBT populacije, a OO-u upravo te podrške ponestaje.

Prećutna ideologija

S obzirom da su „Studenti za slobodu” studentska organizacija koja se bavi promocijom liberalne političke filozofije bilo je reči i o ideološkom stanovištu LGBT predstavnika i kako ono utiče na zajednicu. Ideološki haotičan i neodređen OO često ima izlete ulevo, tako da sam pitala Bojanu zašto je mislila da je prigodno da kao predstavnica LGBT populacije drži transparent „Obrazovanje za sve”, a ona je rekla da je to držala u svoje ime. Predstavnici LGBT populacije što pre moraju da shvate da sve što oni urade se reflektuje na celu populaciju, hteli mi to ili ne, i da to predstavlja veliku odgovornost. Iako se neretko LGBT pokret povezuje sa levicom (mada je svima jasno da je mejnstrim LGBT pokret daleko od levice), članica OO, koja predstavlja i mene, ne bi trebalo da daje sebi za pravo da drži takav transparent i šalje poruku da svi LGBT ljudi dele taj stav. Užasava me to što LGBT predstavnici nemaju nikakvu ideju za šta se zalažu, koji su im ciljevi, a pre svega ne shvataju da imaju odgovornost. Što pre shvatimo da ne postoji ništa van ideologije i kako nije moguće zalagati se za sve i ni za šta, to ćemo pre doći do formulisanja jasnih ciljeva u borbi za LGBT ljudska prava. Mirjana je rekla nešto vrlo smisleno što se tiče pravca u kom treba da ide LGBT pokret u Srbiji, a to je da će LGBT ljudima biti bolje tek kada budu prepoznati kao glasači i kao potrošači.

„Moderatorka”

Ubrzo nakon tribine stigao je protestni mejl sa pritužbama na moje moderiranje. Bojana je navela kako je uvređena pitanjima i mojom pristrasnošću, čak je i rekla kako je bilo verbalne agresije. Apsolutno se slažem da nisam bila dobra moderatorka i spremna sam da prihvatim kritiku. Evo i sada sam napisala jedan krajnje pristrasan tekst. Kao pripadnica LGBT populacije i kao aktivistkinja za ljudska prava, ja nikada neću biti dobra moderatorka kada su ove teme u pitanju iz jednog jedinog razloga. Ja sam besna. Žao mi je što je Bojana otišla pre kraja tribine i što na kraju nismo imali prostora za diskusiju sa publikom, pošto stvarno mislim da nisam jedina koja oseća nezadovoljstvo. Ne verujem u objektivnost, ne verujem u moderiranje, pogotovo kada se radi o mojoj koži. Ako je postavljanje pitanja, na koja ne znate smisleno da odgovorite, verbalna agresija, onda sam ja ekstremno agresivna osoba. Ja želim argumente, želim raspravu, kritiku i poboljšanje. Ukoliko neko ne zna da napravi smislen sadržaj, smislene tribine na koje će doći više od desetoro ljudi, ukoliko već tri godine govore samo „Država je kapitulirala”, zapravo su oni ti koji treba da kapituliraju. Neka pruže šansu drugima, možda sposobnijima, koji će pokušati da urade nešto. Želim Prajd, želim Pride week, ali ne ovakav. Hoću i delikatesni ponedeljak sa neživom hranom. Želim da napomenem da ovaj tekst predstavlja moje lično mišljenje, a ne zvaničan stav „Studenata za slobodu”.

Piše: Asja Lazarević

Related Posts