Na ovogodišnjoj Paradi ponosa mnogima je najveći utisak ostavio centralni govor na kom je pored citiranja militantne levičarke, Klare Cetkin, poručena i “smrt kapitalizmu”. Jedino što je tog dana umrlo jeste podrška brojnih učesnika.

Bilo je teško progutati priču o zvaničnoj neutralnosti organizacije i ideološkom pluralizmu članova OO Parade ponosa, čak i pre nekih godinu dana kada sam moderirajući tribinu “Ideologija LGBT pokreta u Srbiji” pitala Bobana Stojanović koju ideologiju zastupa njegova organizacija. Sada gutanje ne dolazi u obzir.

Veliki je problem nedvosmisleno podržavanje nasilnog (ili bilo koje verzije) socijalizma od strane organizacije Parada ponosa. Ovde ne postoji potreba za ulaženje u raspravu o tome da li su u pravu levičari, liberali ili neki treći. Prosto je loš potez koristiti bilo kakav isključujući diskurs kada težiš da predstavljaš interese celokupne zajednice ljudi. Upravo je praktikovanje isključujućih diskursa OO Parade ponosa dovelo do organizovanja kontraprotesta transseksualnih i transrodnih osoba, a zahvaljujući ovom govoru i izostanku izvinjenja uspeli su da uvrede i izgube podršku još jedne grupe ljudi.

Ja mogu samouvereno tvrditi da je bilo koji liberal dobio mikrofon na paradi ne biste čuli: “Smrt socijalizmu!” (a nije teško iz mora empirije izabrati društveno-istorijski kontekst za opravdanje takve poruke na gej paradi). Poenta parade je osvajanje javnog prostora marginalizovane društvene grupe koja iako heterogena ima konkretne zajedničke interese. Za sve ostalo postoje blogovi, tribine, debate… Da stvar bude gora, na otvoreno negodovanje velikog dela publike, članice Žena u crnom su im poručile da: “Ne treba da postoje”. Stvarno mora biti jezivo kad odeš na gej paradu i osetiš se marginalizovano i isključeno.

Ovo sam već javno rekla obraćajući se direktno organizatorima jer je neophodno da se ograde od ovakvih izjava i izvine što su dopustili da se pod njihovom kontrolom šalju takve poruke. Ne verujem da je Parada ponosa događaj na kom je poželjno slati bilo kakve poruke mržnje, a ponajmanje one koje se ne tiču rodno-seksualnog aspekta ugrožene manjine.

Parada ponosa je za najširu javnost ceo LGBTTIQ pokret i kada oni nešto kažu to se pripisuje većini, hteli ne hteli. Iz tog razloga mislim da nije dopustivo propagiranje partikularnih interesa i ličnih ideologija kada govore u ime većine koju predstavljaju.

Kako kaže profesorka sociologije, Nada Sekulić: “Kontrola javnog prostora je jedan od najvažnijih mehanizama uspostavljanja vlasti. Protesni marš sufražetkinja tokom Blatnjavog marša sastojao se u ženskom osvajanju javnih mesta i ulica Londona rezervisanih za muškarce. Uspostavljanje kontrole nad društvenim prostorom vrši funkciju redistribucije, proširenja ili održanja moći u društvu. Od makro-socijalnog do mikro-socijalnog nivoa vezanog za najintimnije privatno okruženje, organizacija socijalnog prostora reflektuje i istovremeno uspostavlja odnose moći u društvu, kako na simboličnom nivou, tako i kroz posebne prostorne režime koji privileguju ili povlašćuju ljude na osnovu rase, klase, roda i kulturnih ili nekih drugih svojstava.”

Dakle, funkcija parade je prilično jasna. Međutim, kako me drugovi levičari ne bi shvatili pogrešno moram da naglasim da svi levo orijentisani članovi LGBTTIQ populacije imaju puno pravo da nose i mašu svojim ideološkim obeležjima na paradi. Treba da slavimo mogućnost da se ljudi različitih svetonazora ujedinjuju u borbi za ukidanje institucionalizovane diskriminacije i nasilja nad seksualnim i rodnim manjinama. Naravno da ne treba da budu nevidljivi. Ono što je izazvalo negativne reakcije jeste korišćenje pozicije moći OO Parade ponosa da šalju ideološke poruke koje ne deli cela zajednica u ime cele zajednice. Jednostavno, priče o idealnom državnom i ekonomskom uređenju nemaju šta da traže na Prajd stejdžu.

Trenutno najveći problem u ovoj situaciji jeste krajnje bezobrazan stav koji OO Parade ponosa zauzima, a to je ignorisanje kritike. Nažalost, ne mogu reći da sam zbog toga iznenađena, pošto nije prvi, drugi, šesti put da praktikuju ovu strategiju. Već dugo je očigledan kontinuitet opadanja legitimiteta Organizacionog odbora Parade ponosa, zato ne treba u narednim godinama da nas začudi i opadanje podrške paradi. Ne treba da čudi kada svake godine bude sve više frakcija koje umesto da se zajedno bore za jednakost kritikuju jedni druge i LGBTTIQ zajednicu u javnosti predstavljaju kao nekoherentnu masu ideološkog sektašenja bez konkretnih ciljeva. Kako ne bih završila na krajnje pesimističnoj noti, izraziću nadu da će se organizatori parade uozbiljiti i korigovati način na koji su se do sada suočavali sa kritikama.

Piše: Ana Jakšić

Related Posts