Iako će deca oba pola nerado ali neminovno prihvatiti tatinu novu ženu, tatinog dečka mogu da prihvate samo veoma zrele (znači, i veoma malobrojne ) ličnosti. Donekle je lakše ako je i dete LGBT; ali, šta ako se potomstvo ispililo u velike vernike (nije bitno koje religije, sve odbacuju LGBT ljude, barem ovde u Srbiji), u zagovornika „tradicionalnih vrednosti“ ili u mladog nacistu?
Znamo kakvi smo i u kakvom društvu živimo, patrijarhalnom do srži a surovom preko granica Orvelovske mašte. Biti LGBT osoba i roditelj LGBT osoba veliko je iskušenje za obe strane. A šta ako je situacija obrnuta – ako je roditelj LGBT osoba? Iz propalog (ili aktivnog) braka ima potomstvo i to potomstvo će pre ili kasnije primetiti izvesne „životne činjenice“. I deca, naročito odrasla, mogu da budu neviđene kukavice kad je privatni život njihovih majki i očeva u pitanju. Nekad ni sin ni ćerka neće da prihvate maminog dečka, pardon, partnera, a kamoli da shvate kako je mamina najbolja drugarica u stvari nešto mnogo više od drugarice. Sa očevima je isto. Iako će deca oba pola nerado ali neminovno prihvatiti tatinu novu ženu, tatinog dečka mogu da prihvate samo veoma zrele (znači, i veoma malobrojne ) ličnosti. Donekle je lakše ako je i dete LGBT; ali, šta ako se potomstvo ispililo u velike vernike (nije bitno koje religije, sve odbacuju LGBT ljude, barem ovde u Srbiji), u zagovornika „tradicionalnih vrednosti“ ili u mladog nacistu? Ovde – ne vredi okolišiti – roditeljev život i opstanak može da se nađe pod velikim znakom pitanja.
Inženjer iz malog mesta, izuzetan mlad čovek, imao je sreću da u okviru pobratimstva između gradova ode u Norvešku. Tamo se oženio Norvežankom, baš pre mobilizacije za ratove u uništenoj SFRJ, i iz tog braka rođena je devojčica. Kad je odlučio da se autuje, podržale su ga – upravo žena i ćerka. U svoje malo mesto ne dolazi. Živi sa svojim partnerom, bivša žena sa svojim, druže se na porodičnim okupljanjima, deca se ponašaju prijateljski, sve je u redu. Možda zato što se cela priča odvija na pristojnoj udaljenosti od Srbije i malog grada, pravog hladnog krematorijuma, u kome je sve počelo. Njegova primarna porodica (u pomenutom malom mestu) od cele priče zna samo toliko, da im se sin razveo i za to optužuje „snajku“.
Nekad su LGBT ljudi, hteli ne hteli, stupali u brakove i ostajali u njima, do smrti, svoje ili partnerove. Samo ti ljudi znaju šta su podneli i koliko su morali da se pretvaraju pred partnerom, porodicom, komšilukom, selom ili gradom. Svako od nas zna bar jednu tetku koja se nikad nije udavala ili je ostala mlada udovica i nikad se više nije udavala. Na letovanja je išla sa svojom najboljom drugaricom, u starosti su i živele zajedno. Čak ju je ta najbolja drugarica negovala u bolesti i organizovala joj sahranu, jer zakonski naslednici baš nikako nisu mogli. Ujak ili stric takođe može da bude neženja, razveden ili udovac, pa, umesto da nađe neku ženu „da mu kuva“, okuplja muško društvo – koje ga na kraju u starosti „dvori“ jer porodica nikako da nađe vremena. Sredina voli da tako tumači stvari, jer joj je istina, iako pred nosom, suviše zastrašujuća, ruši joj sneška. A kad nije u pitanju tetka ili onaj „ludi“ ujak nego mama ili tata? Znamo sinove koji su starim roditeljima zavrtali ruke, nanosili ozbiljne povrede ili ih smeštali u duševne bolnice samo da „ne pukne bruka“, a ni kćeri nisu mnogo nežnije. Znamo takođe, jer nismo blesavi, da iza ovog straha od „bruke“ leži običan svakidašnji strah da će mama svojoj devojci a tata svom ljubavniku ostaviti nešto od imovine. Taj stvaran motiv, poznat od nastanka patrijarhata, uspešno se maskira religijom, nekim navodnim moralom u kome je ljubav zabranjena a nasilje dozvoljeno i ispravno, a naročito povampirenim nacionalizmom gde, oduvek, cveta surovost prema svima koji su na bilo koji način drugačiji.
Još jedna priča iz malog grada (puni smo istinitih priča, pa to nam je): mladi par, oboje lekari, na dobrim položajima i na podlozi bogatog nasledstva od roditelja, srećno gradi karijeru i odgaja sina, izazivajući zavist i divljenje sredine. Ali, avaj, otac porodice, biva uhvaćen prilikom jedne gej žurke za najotmenije društvo u gradu i od tada ga ucenjuju sve moguće „službe“ bez obzira ko je na vlasti. Privid srećne porodice mora da se čuva, zato žena ostaje uz muža, pravi se da ne zna za njegove stvarne sklonosti, a sina jedinca šalje u daleke SAD, gde ima rodbinu. Sin se tamo školuje, sad već predaje na prestižnoj ustanovi. U mali grad je dolazio retko, a od kad je shvatio u čemu je stvar, ne dolazi uopšte ne u grad, nego ni u Srbiju. On i majka nađu se u Ljubljani ili Budimpešti na dan ili dva. Oca nije video decenijama niti s njim kontaktira na bilo koji način. Doći će mu možda na ostavinsku raspravu a možda će ovlastiti advokata da sve sredi. Toliko visokoobrazovani i uspešni ali i veoma patrijarhalni sin ne može da prihvati stvarnu ličnost svoga oca.
Ima i svetlijih primera. Muž i žena, fizički radnici u velikoj fabrici, imaju četvoro odrasle dece. Žena je LGBT osoba. Pored teškog rada i svih obaveza, najveća joj je radost i najveći odmor kad joj se pruži prilika da ode na seminar ili sastanak svoje omiljene LGBT organizacije u Beogradu. Muž zna, čak i „pokriva“ njena putovanja u veliki grad, objašnjavajući svima koji pitaju da je morala da ode, službeno, ili na neke preglede i pretrage. Ili u banju. Ili na letovanje sa svojim saradnicama. Ovako su i starost dočekali – kao najbolji prijatelji. Ako su deca nešto i podozrevala, ili znala, što je verovatnije, nisu pravila nikakve probleme roditeljima a ako neko izvan porodice nešto sumnja, može slobodno da nastavi. „Zbog svoje jednostavnosti, istina često izmiče spoznaji“. Dokle god ljudi budu morali da kriju svoje stvarne potrebe, želje i izbore samo da ne bi ustalasali žabokrečinu, nema prave slobode, ni za koga.
Piše G.P.F.
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
