Svrha pisanja ovog teksta nije omalovažavanje rada Stefana Mihajlovskog, već produbljivanje dijaloga. TEKST NA KOJI SE REAGUJE
Stefanova kolumna iz prethodnog broja Optimista imala je problem već u samom naslovu – Kako ja ovo da objasnim vernicima? A šta treba kome da objašnjavaš, Stefane? Potreba za objašnjavanjem obično dolazi iz nesigurnosti i unutrašnjih previranja, u ovom slučaju iz sukoba pravoslavnog i homoseksualnog identiteta, tj. pokušaja da se homoseksulanost ublaži kako bi se uokvirila u pravoslavni komjuniti i želje da nas pravoslavna zajednica prihvati kad nas vidi možda na pričesti ili na paljenju badnjaka. I uvek tako i nikako obrnuto – oni da prihvate nas – iako je homoseksualnost starija od Isusa Hrista. Ništa tužnije nego kad LGBT vernici prigrle konzervativistički pragmatizam, pa se potčinjavaju iskrivljenim moralnim vrednostima Crkve, umesto da ih podrivaju i urušavaju. To su oni isti koji kažu Zašto moram da šetam ulicom i da vičem da sam gej?
Zato što si prihvatio da si nevidljiv i marginalizovan, ali čak ni o tome nemaš u potpunosti razvijenu svest.
Nisam konformista, ali poznato mi je o čemu Stefan govori, jer smo svi mi, rođeni LGBT, a koji smo po opredeljenju pravoslavni vernici, u nekom trenutku prolazili kroz slično. Ja sam na primer često zamišljao svoje crkveno venčanje, ali nikada u našoj crkvi, uvek na nekom grčkom ostrvu, po mogućstvu Mikonosu, gde je malo ugodnija duhovna klima.
Poznate su mi i Stefanova angažovanost i njegova želja da svet učini boljim mestom, ali su mi strane. To na moju dušu, jer itekako ima veze sa mojim dubokim verovanjem da je sve baš onako kako je moralo, i sve što će biti dobro je da bude, jer i radost i tuga, i ljubav i mržnja, sve su to samo različite deonice jednog putovanja, amor fati, Marko Aurelije, Niče, okolnosti i izazovi kao pokretači. Ili kočnice.
Idealno bi bilo da se muka nikada ne prihvata pasivno i anemično, već da se prepozna njena transformativna moć, jer tek odgovor na okolnosti efektivno vaja karakter i kroji sudbinu. I sve dok je muka odabrana i prihvaćena, obično je slaba vajda – kako od božanske, tako i od Stefanove, i bilo čije intervencije. Čak ni Karlina intervencija nije uspela da sačuva onog drugog Stefana što je nekada pevao Rakija, šampanjac – može, može.
Na kraju dana, što bi rekla Vesna Zmijanac, sami smo sebi i rat i brat.
Međutim, intervencija u vidu ruke pomirenja, ili biblijski rečeno: maslinove grančice, u slučaju SPC protiv LGBT tek nikako ne bi trebalo da bude opcija.
Ja sam mom duhovniku izričito rekao da ne želim da čujem da treba da se kajem zbog mojih homoseksualnih ljubavi, da batali tu naučenu priču ako želi da naš odnos počiva na temeljima iskrenosti i poštovanja. I sam Bog da siđe sa prestonog oblaka, ne može me ubediti da grešim, a kamoli večito namrgođeni, kiseli starci i knjige makar bile i starosavne. I ako treba da se kuvam u kotliću, kuvaću se, i samog ću sebe začiniti, ali neću reći da se kajem ako se ne kajem. I to nije gordost već integritet, batalite me i pravoslavne demagogije i semantičkih igrarija.
U mojoj prirodi nema nasleđenog greha, i ja u odnošenju sa Bogom nisam submisivan, mi smo jednaki, on me je stvorio prema svom liku. Ja ga volim, pa ga iz ljubavi pratim, ali ću prestati onog trenutka kada krene da me bez valjanog razloga bije po ušima. Mada, ne bi Bog to nikad. To hoće ovi što izigravaju božansku policiju, što se slikaju ispred Prajd Info centra. Oni bi da nas ukalupe i upravo je ukalupljivanje to što izbija iz redova kolumne Stefana Mihajlovskog.
Od nas se u potpunosti očekuje priklanjanje tradicionalnim učenjima, koja u ovom slučaju već dva milenijuma uzimaju slobodu da ljude na dostojne i nedostojne dele, između ostalog, i na osnovu seksualnog identiteta.
Ja ne želim uslovljenu milost, koja mora da se zasluži, niti verujem u spasenje koje dolazi samo ako se prate prepisani standardi i eksterni moralni autoriteti. Ne želim da čujem: i vi ste deca božija, i on je nečije dete, ali… Ne želim da se zadovoljavam mrvama, hoću mesto za stolom.
A na kraju, da vam pravo kažem, neću ni mesto za stolom, ne sa takvima, ne treba meni svetosavski orden, ne od takvih. Ne možeš da sediš sa mnom.
Izvinite, ali mi nismo isto. Ja nikoga ne nosim na duši. I dok na nekom evropskom Prajdu pušim po ko zna koji kurac, i dalje sam za polovinu vladika duhovna i moralna veličina jer niti imam vozni park, niti u srcu gajim išta osim ljubavi prema Bogu živom..
Ima i među duhovnicima plemenitih i otvorenih ljudi, kao što ih ima i među verujućim svetom. Ali ne može se Crkva tako lako odvojiti od svojih predstavnika, niti pravoslavni vernici od svoje Crkve. Oni nisu pasivni posmatrači, nego sledbenici i donatori. U široj slici SPC je zločinac, a njeni duhovnici i vernici, čak i oni ispravni među njima, saučesnici u širenju mržnje prema LGBT populaciji. Ne može se samo reći: to je Crkva, a Crkva je institucija, a pravoslavlje je nešto drugo, kao što i u kliru i među vernicima ima i loših i plemenitih ljudi. Vera nije izgovor da se ne vide diskriminacija i nepravda, i da se opravdava nasilje. Ljudstvo, makar i pasivno, dalo je organizaciji novac i moć. Naš narod lepo kaže: ako je lud, ne budi mu drug.
Zbog toga je opasno uskraćivati ih javne osude kadgod se za to ukaže prilika, naročito kada to čine ljudi poput Stefana, koji u Optimistu čak ima nišu za teme iz duhovnosti.
Smeta mi što Stefan u kolumni kaže da se obradovao kada je video da na ovogodišnjem Prajdu nije bilo učesnika koji su provocirali Crkvu, da je to njegova mala pobeda i pobeda svih kvir vernika, kao što se obradovao kad je video sveštenike ispred Prajd Info centra. Smeta mi jer mirna koegzistencija nije rešenje.
Provokacija je od vitalne važnosti za ovo naše pitanje, i moralna obaveza zajednice.
Vrlo je jednostavno, za one koji ne znaju, a oni koji znaju da ne zaborave: mi u pravima nismo isti kao drugi građani Srbije, mi smo ljudi ograničenih sloboda, mnogo toga što je našem bližnjem dozvoljeno, nama je zabranjeno, i to samo zbog naše ljubavi prema istom polu. Ni zbog čega drugog, to je naš jedini prestup.
Toliko je prosto da ne može prostije biti. I onda je Prajd koji je family friendly mala pobeda svih kvir vernika?
O čemu mi pričamo, Stefane?
To ne da nije pobeda, nego je poraz. To je obesmišljavanje, balkanizacija Prajda, koji i jeste nastao kao bunt, revolt, usled želje za promenama koje bi pomerile granice individualnih seksualnih, emotivnih i svih drugih sloboda. Prajd je tu da provocira, da prodrma kavez, da pomeri iz zone komfora, da pokreće dijalog. Čak i ovaj naš Prajd, od koga je nekolicina pedera napravila svoju prćiju za pranje para iz evropskih fondova, čak je i on od društvene i civilizacijske važnosti.
I dalje postoje mnoga pitanja na koja nema odgovora, a najstarije među njima vazda je glasilo, glasi i glasiće: zbog čega institucija koja propoveda ljubav dva milenijuma odbija ljubav jednom delu svojih sledbenika?
Nema te knjige i nema tog Amfilohija koji će uspeti da pronađu zdravorazumski izgovor. Amfilohije umro, pitanje stoji – kao svedočanstvo o kratkotrajnosti veštački nametnutih klerofašističkih autoriteta iz škole Justina Popovića i Nikolaja Velimirovića, naspram dugotrajnosti prirodne borbe čoveka za dostojanstvo i lični integritet, bilo to kroz borbu za pravo na istopolnu ljubav, ili na eutanaziju, ili na abortus – borbu za svako ponovno oslobađanje duše iz okova pravoslavne instrumentalizacije.
Umesto što gura glavu u pesak, naša Crkva, po uzoru na sestrinsku grčku, mora da se aktivno pozabavi svojom ulogom u društvu dva milenijuma kasnije, jer verski, kulturološki i etički kontekst nije statičan.
Da sam na njihovom mestu zabrinulo bi me što je svake godine sve manje sledbenika. Na kraju krajeva, od čega će kupovati maseratije kad u Srbiji ostane šaka vernika? To nije nikakvo đavolje maslo. Šta će njima pomoć nečastivog kad su i sami maheri u odvraćanju naroda od pravoslavlja.
Crkva nadasve treba da preuzme odgovornost za vekovima uhranjivanu religijski motivisanu mržnju i nasilje nad LGBT ljudima.
A odgovornost je tu i nije teško pronaći makar ove savremene uzroke i posledice. Neoprostiv je propust zajednice što institucija Srpske pravoslavne crkve nije međunarodno krivično gonjena zbog direktnog i indirektnog raspirivanja mržnje i pozivanja na nasilje.
Dalje kaže Stefan da ga je zabrinjavalo što su na Prajdu i neprikladno odeveni (tj. neodeveni), ljudi za šetnju ulicom, ali je, kaže, uvek svoj fokus davao afirmativnim primerima.
I ovo je još jedan primer obesmišljavanja Prajda, koji tradicionalno ruši svaku ideju ne samo o dres–kodu, već uopšte ne ide iz reč očekivanje, naročito ako su u pitanju očekivanja onih koji nisu učesnici već posmatrači manifestacije.
Kome bre ja treba da budem po meri? Kad je Prajd bio pristojan, adekvatan i sveden? Prajd, to je Nada Topčagić na sahrani.
Oprostite, ali i meni bi zaista trebao stilista da svoju slobodu obučem prikladno.
U tekstu Stefan još citira momka iz Španije koji mu kaže da mi Srbi moramo da osvajamo slobodu, da ni njima nije pala s neba. Istina. Ali ta borba počinje iznutra, kada se uhvatimo u koštac najpre sa sociologijom i patologijom porodičnog života na Balkanu, sa urođenim internalizovanim konzervativizmom, sa patrijarhalnim poimanjem polova, kada na primer ne bude sramota biti pasivan ili fem, kada biti feminiziran ne bude značilo biti žena, a biti žena ne bude značilo ne biti muškarac, a ne biti muškarac ne bude značilo slab, nemoćan i osećajan, kada se konačno oslobodimo autohomofobije koju nosimo u tragovima.
Mi slobodu najpre treba da osvojimo od nas samih.
Piše: Miloš Perišić
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
