Nimalo iznenađujuće, i ovogodišnje izdanje FEST-a ponovo je potvrdilo dobro znanu činjenicu – dobrano se nastavlja sve temeljniji prodor queer tema, junaka, motiva i značenjskih implikacija i u gornji dom savremenog arthaus filma, dom viđen za autorski, budžetski/produkciono ambicioznija ostvarenja. To je, naravno, i posve prirodan habitat za taj soj priča i filmova, jer sloboda je najopipljivija sa lagodnijih društvenih i drugih pozicija. A upravo je to evidentno u dva najzapaženija filma queer provenijencije koje smo imali da pogledamo krajem zime za nama, u sklopu od nekih programskih celina FEST-a.

U tom smislu i po toj osnovi gledano kao najbolji, najkvalitetniji, najzaokruženiji i najartikulisaniji pokazao se film koji je na kraju i odneo ovdašnju nagradu za najbolje ostvarenje queer profila u ponudi FEST-a 2020; reč je o francuskom filmu (preciznije, reč je o koprodukciji Francuske, Luksemburga i Belgije) „Deux / Njih dve“. Za one kojima je ovaj naslov potpuna nepoznanica, da ukratko pojasnimo da je tu reč o povesti o dugovečnoj tajnoj ljubavi i romansi dve prve komšinice i (za radoznale oči drugih) samo bliske prijateljice koja nailazi na silna iskušenja kada nakon moždanog udara jedne od njih one budu sprečeni da održavaju blizak i neposredan kontakt, a to se ispreči i njihovim zahuktalim ali kriptičnim planovima da prodaju stanove i iz Pariza odsele u Rim. U pitanju je naturalistički postavljena i ispripovedana priča u kojoj dosta toga brzo postaje kristalno jasno – a do toga se došlo zahvaljujući ekonomičnim i diskretnim uvođenjem, profilisanjem i dodatnim nijansiranjem udarnih likova u priči, kao i razložnim i preglednim pripovedanjem, te polaganjem pune vere u moć i sugestivnost ne samo polazne, ciljano pojednostavljene premise, nego i očekivanih izvanrednih glumačkih kreacija, ponajpre Barbare Zukove i Marten Ševalije u dve najznačajnije uloge.

Iako, kao što je već navedeno, naturalistički ustrojen, ovaj film donosi zamašnu i zavidnu količinu iskrene i krajnje efektne liričnosti i poetičnosti, kojima je osnažena i oneobičena priča o jednoj istinskoj vezanosti, neprolaznoj odanosti i potvrđenoj bliskosti, a koje će, mimo i uprkos činjenici da su akterke starije dame, skućene i snađene penzionerke, naleteti na zid neodobravanja. U tom smislu, osim tog prvobitnog i najlakše uočljivijeg sloja priče fokusiranog na lezbijsku ljubav kroz godine i godine i nevolje i nevolje, film „Njih dve“ nastoji i da preispita suštinske i stvarne granice slobode, u postavci stvari kada se ne može žmuriti pred brojnim zamkama koje nam spremno postavljaju i društvena uslovljavanja, i lična duboka i nerazrešena nezadovoljstva, i svetonazorska ograničenja, pred kojima u trenu ume da poklekne i proklamovana sloboda za sve i uvek, te jednakost i jednake šanse ko god da je u pitanju, pa sve i kad se to zbiva u naoko sređenijim i naprednijim, te svakako liberalnijim društvima, poput, recimo, upravo francuskog. Film „Deux / Njih dve“ snažno poentira na svakom od pomenutih planova, a reditelj i scenarista Filipo Menegeti ovde pokazuje da je prilično verziran i kada je u pitanju stvaranje svesno tiše i svedenije ovovremenske varijacije na staroholivudsku melodramu kakvu pamtimo, između ostalog, i iz filmova maestra Daglasa Sirka, kod nas najprepoznatljivijeg po neprevaziđenoj „Imitaciji života“.

Ako se saglasimo da „Njih dve“ odiše tom klasicističkom lepotom i odmerenošću, te elegancijom u autorskom rukopisu, što je možda u dobroj meri i očekivano kada je reč o ostvarenju tog produkcionog gabarita i profila, s druge strane, američki film „Port Authority“, dugometražni igrani prvenac scenaristkinje i rediteljke Danijel Lesovic, ni jednog trenutka ni ne pokušava da prikrije da svoje prevashodno i ključno stilsko izvorište iznalazi u baštini recentnijih američkih indie filmova na temu drugosti i burnih prevrtanja kada, posve nenadano, drugost nahrupi u živote i sudbine koje tog i takvog koncepta (možda i konstrukta?) nisu ni bili svesni. „Port Authority“, premijerno prikazan u prestižnog i zvaničnom programu Kanskog filmskog festivala, programskoj celini naslovljenoj Izvestan pogled, priču o zarobljenosti queer identiteta u neretko rigidne postavke društva postavljenog u skladu sa posve drugačijim i oprečnim preferencama i potrebama dopunjuje značajnijim osvrtom i na sveprisutan problem beskućništva, te društvene i ekonomske marginalizacije i samim tim i goleme ranjivosti LGBTQ populacije, ovde oličenih u priči o mladom, borbenom i sve očajnijem beskućniku koji se zaljubljuje u trans-ženu, nesvestan njenog polaznog identiteta i iskušenja kroz koje ona prolazi gotovo svakodnevnom.

Autorka insistira na naglašeno realističkom pristupu, to je evidentno u svim iole važnijim aspektima (postavci naracije, glume, rediteljskim zahvatima, scenografskim i kostimografskim rešenjima…), što je, naravno, sasvim u redu, ali problem nastaje kada postane očigledno da ovaj solidan mladi film ipak ne uspeva da se iskobelja sa tačke na kojoj zastaju svi tipski i uobičajeni filmovi te fele. To je, između ostalog, očito u silnom broju stilema i opštih mesta ka kojima autori Port Authority-ja, čini se, dobrovoljno hrle, te na koncu ovo biva samo korektan i zanimljiv film krajnje ograničenog roka trajanja, koji će, sva je prilika, biti dovoljno uverljiva preporuka da se autorki pruži nova šansa za novi film, ali iza koga će ostati ponajpre utisak da ovaj film nosi i preporučuju prevashodno iskrenost u pristupu, te vrlo dobre i osobene uloge koje su tu ostvarili Fin Vajthed i MekKol Lombardi. Što, naravno, ukupno uzev, nije (pre)malo, ali je, pak, lako i dokazati da samo iz SAD sličnih filmova približno sličnijih kvalitativnih dometa redovno u ponudi ima ama baš godine.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

0 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.