Mare li srpski malinari za najnovije domete i (ako ćemo iskreno) baš retke istinske podvige onoga što se (uvek uz podosta idejno-pojmovne i leksičke gimnastike) svrstava pod skute odeljka zvanog queer cinema?
Zapravo, odgovor na gore navedeno pitanje sam po sebi i nije preterano važan (niti postoje egzaktne metode da na njega dobijemo bezrezervno pouzdan odgovor), ali je pomen srpskih malinara nedvojbeno nužan u objašnjavanju i suštine filma Pride i o biti njegove privlačnosti i njegovog značaja. Naime, iz, kanda, potpuno nerezonskih pobuda organizatori beogradskog Prajda su bez puno premišljanja pre nekoliko godina odbili ponudu pobunjenih malinara da objedine protestne šetnje. Time su donosioci te odluke u dobroj meri pokazali ne samo ničim izazvanu gordost, nego i nerazumevanje esencije Prajda koji tako srčano zagovaraju.
Naravno, to je tek jedan od čistih zicera koji je ta vrhuška propustila, a upravo o nečemu veoma sličnom govori (sa puno razloga) toliko hvaljeni ostrvski film Pride iz prethodne godine: priča filma je posve jednostavna i jednostavno koncipirana – grupa LGBT aktivista ponudu pomoć i podršku pobunjenim velškim rudarima tokom njihovog podužeg i opasnog štrajka na vrhuncu najcrnjeg i po radništvo najpogubnijeg tačerizma. Tu stižemo do paralele sa ovdašnjim uzgajivačima malina, naravno, s tom razlikom što su rudari iz velških zabiti (uz ponešto premišljanja i borbe unutar vlastitih redova, naravno) prihvatili pomoć druge po mnogo osnova srodne i neupitno marginalizovane grupe.
Budući da se film dosta usresređeno kreće unutar koordinatnog sistema britanske tzv. socijalne komedije (možda bi najbliži reper bio golemi bioskopski hit Do gole kože (The Full Monty) s kraja prethodnog veka), budući da autori u njemu posežu uglavnom za dobro poznatim i dokazano učinkovitim zahvatima i rešenjima, jasno kao dan je da Pride najveći deo svoje vrednosti iznalazi upravo u uspešno i ubedljivom prikazu sadejstva i zajedničke borbe dobrano skrajnutih. Imajući to u vidu, u vodu padaju i sve moguće zamerke na račun primetne derivativnosti koja određuje i nosi ovaj (da ne bude zabune) naprosto odličan film.
Autor filma, reklo bi se, ciljano i promišljeno biraju upravo najjednostavnija rešenja, na prvom mestu polažući punu veru u dopadljivost junaka i razumljivost i prihvatljivost ideala za koje se tako srčano i združeni u jadu bore. Jednostavnost, oličena u tom brižljivo estetizovanom realizmu i očekivano brižljivoj rekonstrukciji ere britanskih osamdesetih, već poduže je značajna odlika i britanskog i šireg evropskog savremenog filma, te tu nema nikakvih iznenađenja kada je baš o ovom filmu reč. Pride je bez mnogo oklevanja pregledno i efektno ustrojena priča o zanimljivoj epizodi u i dalje intrigantnom i nadahnjujućem periodu zemlje u kojoj je nastao i koja se u potpunosti fokusira na lične evolucije i emotivno-duševno-intelektualne potrese do kojih dolazi u glavama krajnje simpatičnih junaka, koji se, uz tek par izuzetaka, kreću isključivo s ove strane dobrohotnosti i ljudskosti u najpročišćenijem i izvornom smislu ta dva pojma.
Iza filma Pride stoje scenarista Stephen Beresford i reditelj Matthew Warchus, i na tom planu slabo je šta slutilo na ovako trijumfalni ishod – Beresford je glumac kome je ovo tek prvi realizovani scenario, a Warchus je poznat i priznat kao pozorišni reditelj u čijoj se filmografiji u ovih petnaestak godina nalazi samo jedan film, i to nimalo uspešan i ne nešto posebno valjan (u pitanju je ekranizacija komada Sama Sheparda Simpatico (1999), u kojoj su glavne uloge tumačili Jeff Bridges, Sharon Stone, Nick Nolte, Catherine Keener i Albert Finney). Uprkos tome, za Pride se da izreći sud da je tu reč o ostvarenju u kome je sve na svome mestu i koje, premda se tiče događaja od pre okruglo trideset godina, na istovremeno filmski pismen i prijemčiv način govori o nečemu što je i dan danas razumljivo i blisko.
Pomalo u koliziji sa svojim ne preterano raskošnim budžetom, Pride može da se pohvali ostrvskim prvoligašima u svom glumačkom ansamblu – tu su još jednom izuzetna Imelda Staunton, nepogrešivi Bill Nighy i Paddy Considine, te Dominic West u potpuno atipičnoj ulozi za njega, kao i Andrew Scott, Freddie Fox… Ipak najgrlenije pohvale svakako zavređuje mlađi američki glumac Ben Schnetzer, kome je nadahnuta kreacija Marka, najprobitačnijeg LGBT bundžije i nominalno glavnog lika u priči bila tek treća filmska uloga u karijeri. Svi pomenuti i oni za koje se nije našlo mesto u ovom hvalospevnom nabrajanju zaslužni su što su svojom glumom podsetili na značaj danas odumiruće a nesumnjivo preko potrebne solidarnosti, ne nužno svedene na nivo puko deklarativne i pragmatičnih poduhvata obično lišene empatije.
I tako biva da su srpski malinari na intuitivnom nivou pre par godina razumeli srž ovdašnje borbe za vidljivost i opipljivo društveno priznanje koje, nekim čudom, ponajpre izmiče onima kojima su tih pojmova možda i najpunija usta. Važnost pobune i solidarnosti, velški rudari, srpski malinari, 1984 -2014, jedan odličan film (koji će, da na pomenemo i to, u Americi ići u donekle cenzurisanom obliku)… iz te se prostorno-vremenske i pojmovne zbrke da naučiti podosta toga korisnog. Za početak.
Piše: Zoran Janković

Related Posts