Specifičnost interseks osoba unutar LGBTI+ spektra, u kontekstu kršenja ljudskih prava, leži u tome što su ta prava ugrožena već po samom činu rođenja. To je mnoge dovelo u dilemu da li prava interseks osoba zapravo pre pripadaju korpusu dečjih prava a ne pravima LGBTI+ osoba, ali o tome drugom prilikom.
Uprošćenijim jezikom govoreći, i dalje su učestale prakse da lekari i medicinsko osoblje po rođenju bebe koja je vidljivo interseks (odnosno, kada je odmah vidljivo da se polne karakteristike ne uklapaju u tipične definciije ženskog, tj. muškog tela) preporučuju roditeljima „popravku“, odnosno hiruršku intervenciju kojom bi se polne karakteristike novorođenčeta uklopile u neku od tipičnih definicija.
Hirurške intervencije se mogu široko podeliti na tzv. maskulinizirajuće hirurške procedure koje imaju za cilj da učine genitalije interseks osobe sličnijima onima koje su tipične za XY-muškarca i tzv. feminizirajuće hirurške procedure koje imaju za cilj da učine genitalije sličnijim onima kod tipičnih XX-žena.
Pored hirurških, rade se i druge vrste intervencija, te tako postoje dokazi da su lekari preporučivali hormonske tretmane i pre samog čina rođenja radi sprečavanja interseks karakteristika.
Usled posledica koje su ovakve intervencije ostavljale na osobe sa interseks karakteristikama, ovakve prakse su počele da se sagledavaju iz perspektive ljudskih prava.
Gotovo svi relevantni rezultati ovih „popravki“ ukazuju na katastrofalne posledice po interseks osobe, i navodne koristi su uglavnom naučno nedokazive. I što je najvažnije, procedure o kojima pričamo se mogu odložiti dok interseks deca ne postanu dovoljno zrela da odluče da li ih žele. Umesto toga, one se izvode na bebama koje nemaju svest, uz saglasnost često prestravljenih roditelja od strane medicinskog osoblja, te se oni sa posledicama ovih intervencija nose celog života.
Uglavnom se navode dva uobičajena cilja ovih čisto kozmetičkih „normalizujućih“ operacija na dečjim genitalijama. Prvi je, da se omogući (naravno, heteroseksualni) penetrativni odnos, a drugi je da se detetu pomogne u prilagođavanju rodnim normama i očekivanjima. Na primer, kao razlog za operaciju hipospadije lekari navode potrebu da dečaci mogu da stoje dok mokre. Operacije koje imaju za cilj da učine telo u skladu sa rigidnim rodnim stereotipima pre nego što pojedinac može da izrazi svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet u velikoj meri derogira pravo na izražavanje dok se dete razvija u odraslu osobu sa hirurški modifikovanim telom namenjenim da se uklopi u društvene norme, a ne za osećaj pojedinca za sebe samog.
Ove operacije takođe derogiraju prava interseks osoba na telesni integritet i zdravlje.
Takođe, uzevši u obzir da su intervencije na genitalijama kod interseks dece premlade da spoznaju sopstveni rodni identitet sa sobom nose rizik hirurškog određivanja pogrešnog pola.
U zavisnosti od stanja, istraživanja pokazuju da je rizik od greške i do 40%— što znači da će mnoga deca po odrastanju „odbaciti“ pol koji im je nepovratno hirurški dodeljen. To znači da za stanja u kojima nije moguće sa sigurnošću predvideti ishode identiteta, lekari sprovode operacije dodele pola isključivo na osnovu nagađanja.
Ali tzv. biranje pogrešnog pola nije jedini rizik. Uklanjanje gonada može okončati opcije za plodnost i dovesti do doživotne potrebe za hormonskom terapijom. Genitalne operacije urađene na interseks deci mogu dovesti do gubitka seksualne senzacije i permanentnog bola. Procedure su nepovratne, jer se tkivo ili organi koji su uklonjeni ne mogu zameniti, nervi koji su presečeni ne mogu ponovo da izrastu, a ožiljno tkivo može ograničiti mogućnosti za buduću operaciju.
Interseks pokret i medicinska struka koja radi blisko na pitanju interseks zdravlja saglasni su u tome da operacije bi se normalno trebalo izvoditi samo na interseks novorođenčadi u slučajevima prave medicinske potrebe, operacije bi normalno trebalo odlagati dok interseks osoba ne bude dovoljno zrela da pristane da se leči ili da se odluči protiv toga
Utvrđivanje optimalnog uzrasta kada će interseks deca biti spremna da donose odluke o svom rodnom izražaju i da li da se podvrgnu operaciji ili ne po sebi naravno da nije lak zadatak.
Naravno, ova dilema je kompleksna i u strogo binarizovanom svetu gde se različitosti u vidu rodnog izražavanja ne gledaju blagonaklono. Odnosno, šta ako bi život interseks deteta koje nije podvrgnuto tzv. korektivnoj operaciji rizikovalo isključivanje, fizičku ugroženost, pa rizik i od ubistva u društvu koje ne toleriše razlike?
Ovo je pitanje za neke naredne tekstove i uključuje druge aktere, a možda baš u njemu leži i odgovor zašto su prava interseks osoba pribrana korpusu LGBTI+ prava.
Piše: Kristian Ranđelović
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
