Razgovarali smo sa Marijom, trans ženom koja je sa trideset godina počela proces promene pola. S njom smo razgovarali o njenom iskustvu i problemima s kojima se trans osobe suočavaju u Srbiji.
Pojedine trans osobe imaju problem sa terminom „promena pola“, a ti?
Čula sam za to ali ja nemam taj problem, po meni je u redu reći „promenila sam pol“, jer da podsetimo pol i rod nisu jedno isto. Rod je ono što osećamo u sebi (našu muškost ili ženskost) to su osećanja, nešto što smo dobili rođenjem i zato se i zove rod. Pol je ono sto nosimo među nogama i podložan je promenama tj. usklađivanju sa rodom. Za transseksualnost se i kaže da je to nesklad između roda i pola.
Koliko je ta tranzicija komplikovana i dugotrajna u Srbiji?
U Srbiji ili bilo gde na planeti taj proces zna biti dugotrajan, komplikovan i skup. Sama tranzicija mora trajati minimum godinu dana, a ako nemate novca za operaciju može trajati i više godina. U tom periodu pod dejstvom hormona telo se menja i dobija izgled željenog.
U sve to sam ušla tek sa trideset godina, iako sam od malena znala da sam drugačija. Finansijska situacija, a i strah od reakcije okoline je uslovio da tako kasno krenem sa terapijom. Bilo je tu pokušaja da se prilagodim sredini i budem ono sto nisam, ali onako ženstvena i feminizirana odmah sam proglašena za pedera, a ja sam samo htela da budem žena. Shvatili su to tek kada sam se operisala, mada i sad poznajem neke ljude kojima je homoseksualnost i transsekualnost jedno te isto ali ne bavim se njima, neka misle šta hoće…Važno mi je da sam sebe ostvarila i postigla ono sto sam oduvek želela, a to je da budem žena.
Porodica, tj. moja majka pošto samo s njom živim je nakon izvesnog vremena to prihvatila tako da nisam imala većih problema.
Dok se ne izvrši hirurški zahvat, lična dokumenta pokazuju pol koji nije adekvatan izgledu trans osobe?
Da i to je problem. Zamislite situaciju u kojoj ja moram nekom pokazati moju ličnu kartu u kojoj piše moje muško ime, a ja u ženskoj garderobi sa dekolteom i bujnim poprsjem… hahaha… Nastaje tajac, ali nakon kratkog objašnjenja uglavnom bude OK, bar je moje iskustvo takvo. Mada sam uvek uz lična dokumenta nosila i izveštaj od psihijatra na kome piše da sam u procesu tranzicije, za svaki slučaj. Mislim da naše zakonodavstvo treba to da reši i da se uz odgovarajuću dokumentaciju dozvoli promena imena i pola u dokumentima i pre hirurškog zahvata, da bi se olakšao život trans osoba u procesu tranzicije.
Da li trans osobe kriju svoju prošlost od svojih partnera i da li je to pametno?
Nikada nisam krila i mislim da to ne treba raditi jer partner to može čuti od drugih (porodica, prijatelji, rodbina…) a onda trans osoba može imati većih problema nego kada bi sama to rekla partneru. Na kraju to nije fer ni prema partneru, a moje mišljenje je da svaka trans osoba ako se malo potrudi može naći srodnu dušu.
Primećujem da mnoge trans žene moraju da se bave prostitucijom, jer ne mogu da nađu drugi posao. Kakvo je tvoje iskustvo?
Ako vam u radnoj knjižici stoji muško ime, a vi izgledate, ponašate se i oblačite kao žena, šta mislite koliko poslodavaca je spremno da vas zaposli? Možda i bi, ali tu su druge kolege, komitenti, dobavljači… čuće se, kako će reagovati… i sam taj poslodavac može imati neprijatnosti, a o trans osobama i da ne pričamo. U takvim situacijama odluka da se neke trans žene bave prostitucijom je stvar moranja, a ne izbora. Nažalost.
