Nekada sreća naprosto hoće, nenadano krene sama od sebe, ostavljajući za sobom darove koji onda nagone na poduže ushićenje. Tako bi se u dvadesetak reči samo mogao opisati osećaj kada na dve stranice za to datog prostora mirne duše možete da preporučite dva ljudski dobra dela dva (malo je reći) vešta pera, pa još i konsekventnog queer profila. To je upravo slučaj ovog avgusta – u redovima i pasusima koji slede biće reči i niz pohvala za romane „Ono što sam bio“ Meg Rozof i „Small g“ Patriše Hajsmit.

Meg Rozof je možda i kod šireg čitateljstva u Srbiji poznata po takođe odličnom i kraćem romanu „Moj sadašnji život“ po kome je Kevin Mekdonald uradio vrlo dobar istoimeni film o ljubavnim damarima u doba tihe (pa još i retro-štimungom obojene) distopije. Roman „Ono što sam bio“ (prevela Ivana Đurić Paunović, nedavno objavio Kreativni centar) mlađi je i jednako pažnje vredan brat gorepomenutog „Mog sadašnjeg života“; i u slučaju ovog dela Meg Rozof mudro i odrešito poseže za jasno potcrtanom jednostavnošću kao krovnim/višim konceptom, a u fokusu priče sada je dečak buntovnog duha i tanane duše koji će ubrzo po svojevrsnom izgonu u nižerazredni isključivo dečački internat u zabiti shvatiti da ga obuzima opčinjenost prema zatajnom dečaku njegovih godina koji u duhu, recimo, Toma Sojera, ili Valdenovski svedene egzistencije živi u kolibi na samoj obali mora. Kao i obično, dobar deo moći i sugestivnosti i izraza i stila Meg Rozof (spisateljice američkog porekla i britanskih adresa) počiva u nedorečenom, u suptilnim elipsama koje se kriju podno brižljivo polaganih i udruživanih naslaga detalja kojima se opisuje mračna svakodnevica života u drastičnim ili barem okolnostima nenaklonjenim mladim srcima, hormonalno, duševno i drugačije uznemirenim.

U tom smislu, „Ono što sam bio“ se većim svojim delom u načelu može čitati kao manje ili više tipska priča o odrastanju i porivu za slobodom kao ključnom identitetskom odrednicom, a nimalo ne bi pogrešili ni oni koji bi hitro „Ono što sam bio“ podveli pod skute ogranka suptilnije queer književnosti naglašeno krupnijih autorskih ambicija. I, zbilja, u značajnoj razmeri „Ono što sam bio“, naravno, između ostalog, pleni i dvosmislenošću kojom Meg Rozof zapravo strpljivo i krajnje promišljeno prti put univerzalnosti, odnosno, ka onoj tački u kojoj bilo koja znalački osmišljena i ispripovedana priča o zaljubljenosti, o omamljenosti, o damarima koje je u tako mladim godina vraški teško razaznati, dekodirati, a potom i prihvatiti, a sve se to da pripisati i bilo kojoj priči tog kova i tako delikatnog profila, nadasve, i takvo uzvišenih krajnjih dometa, pa govorila ona o istopolnoj ljubavi ili, pak, o konvencionalnijim izborima. „Ono što sam bio“, osim te fluidnosti, te ciljane varljivosti, donosi i još podosta toga neodoljivog, recimo, britak a nenametljiv humor, osećaj za detalj, kao i za ritam pripovedanja pri postavci priče sa suštinski malo nepoznatih, uz tihu a opet i prodornu polemičnost na temu ustrojstva porodičnog i klasnog poretka i života u Britaniji.

Na drugom tasu za potrebe ovog broja imamo roman koji je znamenita Patriša Hajsmit završila samo nekoliko meseci pre smrti, a koji je objavljen posthumno i koji se skladno nadovezuje na taj sjaj pređašnjih joj dela, kako onih o enigmatičnom i fatalnom gospodinu Ripliju, tako i onih mimo tog nesvakidašnjeg serijala, poput jednako izvrsnih romana „Ta slatka bolest“ i „Sovin huk“, na primer. „Small g: A Small Idyll“, kako glasi pun naziv, roman o kome će ovde u par hiljada slovnih mesta biti reči, a koji do ovog trenutka nije preveden na srpski i objavljen kod nas, kreće od posve jednostavne priče o ciriškom baru, tamo gde treba poznatom osvedočenom okupljalištu gej populacije. „Small g“ tako već tokom prvih desetina stranica ovog odličnog i nimalo uobičajenog romana postaje prirodan habitat za živopisnu skupinu posetilaca čije su, gle čuda, intimne, ljubavne i druge putanje višestruko i bespovratno isprepletane, a čini se da junaci dobar deo svoje energije polažu upravo u dodatno usložnjavanje te već dobrano guste mreže interesa, intriga i iskrenih, obelodanjenih ili prikrivenih, emocija.

Hajsmit i ovde piše sa odsečnošću kakvu znamo iz njenih trilera, pod krinkom jednostavnosti kriju se implikacije koje čekaju na obazrive i strpljivije čitaoce, a nanovo autorku mnogo više zanima i kopka odgovor na pitanje „zašto“ nego na ipak manje nadahnjujuća „ko“ i „šta“. Uz malo mašte i dodatne čitalačke investicije, „Small g: A Summer Idyll“ se može i čitati i doživeti kao punokrvan i nepobitno uzbudljiv triler, u delo sproveden nešto drugačijim sredstvima od onih koje vezujemo sa kanonima i baštinom žanra. Mrak neizostavno prisutan u samoj srži pristupa Patriše Hajsmit lako je uočljiv, na mahove gotovo i fizički opipljiv i ovde, s tim da se autorka u slučaju ovog romana fokusirala na mrak života pod stigmom atipičnijih nagona i izbora, pod dubokim i teškim žigom drugosti i identiteta kojima zapravo suštinski nikada nije ni bilo dato za pravo da se razmahnu koliko im je potrebno. „Small g“ je možda poteško ukratko pojasniti/predočiti (mogao bi se dovesti u analogiju sa filmom „Stranac pored jezera“, na primer), ali nema sumnje da će iole verziraniji i staloženiji čitaoci hitro moći da shvate unikatnost pripovedačkog dara Patriše Hajsmit i na ovom primeru, kao i specifičnost i barem približnu vrednost konkretnih darova koji im stižu od ponuđenog među koricama ovog sigurnog budućeg klasika ne samo queer književnosti.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.