Homofobična stigmatizacija, strah od optužbe za seksualno zlostavljanje, kao i društvena klima koju su formirale generacija puritanaca gadljivih na bilo kakvo telesno zadovoljstvo stvorile su izolacionu klopku u kojoj prosečan Amerikanac može da se kreće danima ili, čak, nedeljama, a da, pri tom, ne dodirne ni jedno drugo živo biće. Posledice ove „izolacije od dodira“ su kobne po ljudsko zdravlje i sreću.
Nežan platonski dodir je krucijalno važan za vreme odrastanja dece. Tokom života dodir nastavlja da igra važnu ulogu u ljudskom razvoju, zdravlju i osećanjima. Kada govorim o dodiru ne mislim na rukovanje ili tapšanje po ramenu već na duži kontakt koji obezbeđuje povezanost, udobnost i utehu. Mislim na slučajeve kada se oslanjamo na nekoga nekoliko minuta, na držanje za ruke, trljanje leđa ili sedenje blizu drugoga (ne iz nužde već iz namere).
Nežan platonski dodir je nešto što društvo suzbija kod muškaraca, a ovaj proces započinje kada su oni još uvek deca.
Dok se bebe i mala deca ohrabruju na dodirivanje i maženje tokom prvih meseci i godina života u jednom trenutku odrastanja ovaj običaj prestaje. U slučajevima kada su povređeni dečaci se ohrabruju da „prevaziđu situaciju“ ili da „budu jaki“. Zajedno sa lekcijom o „prevazilaženju“ dečaci dobijaju i prećutno lekciju da više nema nežnog platonskog dodira. Očevi i majke počinju da izbegavaju da grle dečake u situacijama kada su oni povređeni. Dečaci koji traže utehu u dodiru bivaju stigmatizovani kao „mamine maze“.
Vremenom, kako se približavaju pubertetu, dečaci shvataju kako je dodir moguće ostvariti samo kroz njegove grube varijante ili kroz timske sportove. Nežan dodir mogu potražiti isključivo u seksualnom kontekstu veze sa nekim. Ovo stvara veliki pritisak i na devojke koje i one teško mogu da izdrže. Dečaci koji ne mogu da nađu devojke, zbog nedostataka alternativnih objekata za dodir, trpe nepodnošljiv pritisak potrebe za dodirom. A šta je sa gej dečacima? Ukratko, mi ostavljamo decu da od svojih tinejdžerskih dana, pa do kraja života prožive sa averzijom prema dodiru u fizičkoj izolaciji. Homofobična kultura svojim kreiranjem negativne društvene svesti prema dodiru u tinejdžerskom dobu stvaraju užasne posledice. Nije ni čudo što se mladi suočavaju sa seksualnim zlostavljanjem, silovanjima, neželjenim trudnoćama, zloupotrebama droge i alkohola.
Ako se u Americi neki muškarac usudi na nežan platonski dodir on će u najvećem broju slučajeva biti suočen sa homofobičnom reakcijom kako osobe koju je dodirnuo, tako i okoline koja je svedočila tom činu. Živimo u društvu u kome svaki dodir između muškaraca ima seksualnu konotaciju sve dok se ne dokaže suprotno. Dodajte ovo celokupnoj homofobičnoj kulturi koja je tako raširena u našem društvu i dobićete recept za izolaciju od dodira koja uništava živote ogromne većine muškaraca.
Da muškarci nisu oduvek gajili odbojnost prema međusobnom dodirivanju dokazuje i serijal fotografija koje su Bret i Kejt Mekej prikupili za svoje istraživanje koje su nazvali „Najbolji ortaci: Foto-istorija muške privrženosti“. Fotografije nam prikazuju fantastične prizore muškog prijateljstva koje se izražava fizičkim dodirima i koji datiraju još od najranijih dana nastanka fotografske tehnike.
U ovom članku Mekejevi kažu: „Početkom 20. veka se sve preokrenulo. Ustalilo se posmatranje muškaraca kao hetero ili homoseksualaca. Ova nova kategorija identiteta je postala i deo patologije. Psihijatri su homoseksualnost definisali kao mentalnu bolest, sveštenici kao perverziju, a političari kao nešto što bi trebalo kriminalizovati zakonom. Zajedno sa ovim novim konceptom homoseksualnosti kao stigmatizovanim i opterećujućim delom identiteta koji je pustio duboke korene u američkom društvu muškarci su počeli da paze da drugima ne šalju signale koji bi ih mogli definisati kao gej osobe. I ovo je, moguće, razlog zbog čega je muškarcima postalo neprijatnije da izražavaju međusobnu naklonost nego vekovima ranije.“
Posmatrajući fotografije koje su Mekejovi prikupili u stomaku dobijamo osećaj praznine zbog svesti da smo nešto zauvek izgubili.
Ako danas stavimo deset muškaraca u istu prostoriju i ako dodir između dvojice njih bude trajao i trenutak duže od uobičajenog to može izazvati niz zlobnih šala, izraze gađenja, pa čak i tuču.
Ipak, mi danas znamo kako je dokazano da fizički dodir između ljudi predstavlja izvor utehe, povezivanja i samopoštovanja. Ali dok je ženama dozvoljeno mnogo više javnog dodirivanja, muškarcima nije. Veoma je restriktivan način na koji je muškarcima dozvoljeno da igraju svoju ulogu muževnosti.
O ovome je pisao Čarli Glikman u svom tekstu u kojem kaže :“Koliko god da se gej muškarci suočavaju sa homofobičnim nasiljem, strejt muškarci su proterani u pustinju izolacije od dodira od strane ovih istih homofobičnih fanatika koji u našem društvu nadgledaju život gejeva i lezbijki.“
Ovo je jedan od razloga zašto bi trebalo da podržavamo sve inicijative o legalizaciji gej brakova. Što pre sa gej ljudi bude skinuta stigma to će se i strejt ljudi osloboditi homofobičnih pritisaka društva kada je u pitanju dodirivanje. Sa druge strane, što više gej ljudi budu trpeli homofobično nasilje to će i strejt muškarci biti uskraćeniji za mogućnosti da se dodiruju sa drugim ljudima. Rezultat bi mogla da bude generacija ljudi koji se ne grle, koji se ne drže za ruke i koji ne sede jedan blizu drugoga.
Nedostatak dodira u životima ljudi dovodi do povećane šanse da osoba oboli od depresije, alkoholizma, mentalnih i fizičkih bolesti. Izolacija od dodira od ljudi stvara manje zdrave i više usamljene pojedince.
Kada sam nedavno posetio svog oca koji ima osamdeset i sedam godina trudio sam se da ostvarim što više fizičkih kontakta sa njim. Da se povežem sa njim. Da naklonost ne pokazujem samo time što sam leteo hiljade kilometara da bih ga video već i da ga dodirnem kada konačno dođem kod njega. Možda deluje jednostavno, ali ponekad odluka da uradimo tako nešto i nije laka. To može dovesti do jačanja naših unutrašnjih glasova koji nam pričaju o svim propuštenim prilikama i mogućnostima u prošlosti. Ali ja sam ga zagrlio. Stavio sam svoju ruku oko njega i dok smo pušili cigaretu i pili koktel. Dodirnuo sam ga svaki put kada sam prošao pored njegove stolice. Svako veče smo gledali filmove. Za vreme tog rituala ja sam sedao na pod, skidao mom ocu papuče i čarape i onda neko vreme trljao njegove bose noge. To je nešto čega ću se sećati kada njega više ne bude. Nešto dobro što sam uradio. Nešto što će mu reći da ga volim. Nešto što će biti rečeno na onom dubokom nivou dodira kao što smo komunicirali pre skoro pedeset godina kada sam, kao dete, sedeo pored njega, i kada me je njegova snažna ruka grlila.
Ova stvar sa dodirima je veoma važna. Ja konstantno dodirujem i ljubim svog sina. On sedi sa mnom i na meni. Fizički se dodirnemo svaki put kada se pozdravimo. Fizički kontakti koje pravim sa mojim sinom menjaju moj život učeći me koliko vredim kao čovek i kao otac.
Moramo da ohrabrimo ljude da se dodiruju. Moramo da promenimo naše seksualno represivno društvo i da konačno stavimo tačku na pogrešne i bolne delove naše kulture koja dozvoljava homofobičnim ljudima da guraju prste u živote svih muškaraca.
Za mene je kasno da se uticaji ovih stigmi u potpunosti uklone. Ali nije kasno za moga sina. Kada konačno budemo normalizovali gej živote i odnose, moj sin, ma koje seksualnosti bio, biće slobodan da izrazi platonsku privlačnost prema drugima, bili to muškarci ili žene, na način za koji on nađe da je odgovarajući. Pobesneli homofobi koji već predugo propovedaju homofobiju konačno će biti ućutkani, a muškarci će biti slobodni da posegnu i dodirnu jedni druge bez straha da će biti označeni bilo kako manje nego kao ljudi.
Ovaj san o boljoj Americi već vidim da se ostvaruje!
Piše: Mark Greene
Izvor: Films for Action
Prevod: M.A.
