Kada se setim Aleksandra Lambrosa, ne mogu da ne pomislim kako je vreme sa pravim ljudima uvek poput lepršanja leptira – kao da je svaki trenutak dragocen i neponovljiv, a vreme ne postoji.
Naše poslednje celodnevno druženje u Nici pre nekoliko meseci je bilo kao iz sna: ručak u njegovom omiljenom restoranu La Civette Du Cours, poseta njegovoj omiljenoj crkvi Sveta Rita, slučajni susret sa prezabavnim Barnijem koji nam je čitao sudbinu iz dlana, šoping u Galeriji Lafayette, pijaca umetničkih predmeta i, naravno, Madonna – naš zajednički imenitelj večne sreće i pokretača dobrog raspoloženja, uvežbavanje i njegova koreografija Voguinga na sred pijace, a zatim i maestralna sledeća noć u Kanu sa puno prijatelja – scene kao iz najzabavnijeg avanturističkog filma se samo ređaju – baš kao da smo znali da je to naše poslednje vreme provedeno zajedno. Samo njegovo prisustvo, osobe koja je svakim udahom oko sebe širila sreću i njegova ljubav prema Madonni činili su uvek i svaki trenutak nezaboravnim od prvog momenta kada smo se uživo upoznali davne 2008. godine.
Aleksandar Lambros bio je izvanredan pisac i vanvremenski intelektualac čiji je rad ostavio dubok trag. Njegovo književno stvaralaštvo obuhvatilo je značajna dela kao što su Dame i gospodo, Robi Vilijams, Bog se nikad ne smeje, Vorholov kod i druge misterije popa i M (Madonna). Njegove knjige istraživale su kompleksne aspekte religije, kulture i umetnosti, postavivši visoke standarde u oblasti književnosti i srpske kritike.
Pored književnosti, Lambros je bio i cenjeni kritičar i kolumnista. Njegovi tekstovi na B92 i drugim medijima često su nudili duboke analize i uvide u kulturne fenomene, umetnost i društvena pitanja, osvajajući poštovanje čitatelja i kritičara zbog duboke analize potkrpljene argumentima. Njegovi eseji i članci su se odlikovali oštrom inteligencijom i sposobnošću da sagleda složene aspekte savremenog društva.
Bio je aktivan u raznim kulturnim i intelektualnim krugovima. Delio je svoje misli i ideje o književnosti, umetnosti i društvenim pitanjima, često uključujući lične refleksije i komentare na savremene fenomene. Njegov angažman na društvenim mrežama bio je odraz njegove svakodnevne strasti za intelektualnim istraživanjem i doprinosima kulturnom narativu.
Uz sve to, radio je i na novoj knjizi za koju se nadam da će uz malu pomoć i korekcije vrlo brzo posthumno ugledati svetlost dana, nastavljajući na taj način da inspiriše i prosvetljuje buduću čitateljsku publiku.
Kao što Madonna peva u pesmi The Power of Goodbye:
… There’s nothing left to try
There’s no place left to hide
There’s no greater power
Than the power of goodbye… – njegov odlazak je zaista duboko dirljiv, ali njegova ostavština i moć njegovog duha nastaviće da žive u svima nama. Njegov rad i strast za istraživanjem kulturnih fenomena će nas uvek podsećati na značaj umetnosti, duhovnosti i intelektualnog angažmana.
On je zaista imao šta da kaže i prenese na poseban način i za mene lično uvek će živeti kroz pesmu Live to Tell „The truth is never far behind…“ – istina i sećanje na njega će uvek biti
sa nama. Zahvalni smo za svaki trenutak proveden s njim, za svaki osmeh i svaku inspiraciju koju je pružio uživo i u online svetu.
Aleksandrov život treba da nas podseća na to koliko je važno kreirati s ljubavlju, strašću i živeti svaki dan u sopstvenoj istini i autentičnosti.
Tužna sam što nismo uspeli da se sretnemo u Mentonu pre dva meseca kada samo se i dogovorili i što neće iskoristiti već kupljene karte za Međunarodni sajam savremene umetnosti u Monaku u avgustu ove godine – duboko osećam gubitak što nije imao priliku da doživi još mnogo toga što je zaslužio, a o čemu smo intenzivno pričali vezano za njegov budući rad i potencijalni poslovni angažman u diplomatiji. No, jedno znam – njegov duh sigurno bio ispunjen radošću kada bi video kako je Novak Đoković osvojio zlato na Olimpijadi, samo par dana nakon što je otišao zauvek. Aleksandrov entuzijazam, stav i ljubav prema umetnosti, sportu i pre svega srpskom narodu uvek su bili glasni i jasni i verujem da bi se njegovo srce radovalo ovom trijumfu.
Počivaj u miru, dragi Aleksandre – neka tvoja svetlost, tvoj mio duh i lepota nastave da sijaju u srcima svih nas.
Piše: Bojana Kovač
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
