U duhu svih dosadašnjih foruma, debata i događaja koje je Neformalna grupa „Snaga“ organizovala za godinu dana od svog osnivanja, ni meni nije namera da ovde dajem konačne odgovore niti namećem stavove, već da postavim niz pitanja, podstaknut 6. Forumom osnaživanja na temu „LGBT osobe, religija, religioznost duhovnost“ u januaru, gde ovog puta nisam insistirao na ukrštanju stavova, već na tome da čujemo šta to religijski spisi monoteističkih religija imaju da kažu na temu seksualne orijentacije, uz lična svedočanstva ljudi u prostoru razumevanja i dijaloga, uz poštovanje ličnih izbora.
Najpre jedno praktično pitanje, na koje ću se vratiti na kraju – kako čestitati verski praznik pratiocima neformalne grupe koja se bavi LGBT+ pitanjima na Instagramu?
Ako se kao gej osećaš nelagodno u većinski konzervativnom društvu, kako se osećaš kao gej među religioznim strejt ljudima? Korak dalje – kako se osećaš kao gej vernik među strejt vernicima i kako se oni osećaju s tobom? I naizgled apsurdno, ali ipak legitimno – kako se osećaš kao gej vernik među gejevima ateistima? U kategoriju „vernik“ ubacite konfesiju po svom izboru, ali ostanimo u okvirima lokalno primenljivog konteksta – dakle, ne zamišljajmo npr. pripadnike liberalne norveške Luteranske crkve.
Jer kako možeš da se dodvoravaš instituciji koja već dva milenijuma ekskomunicira „muželožnike“? Šta kada ispovediš da upražnjavaš to isto „muželožništvo“ pa te duhovnik uz epitimiju (kanonska kazna u cilju duhovne ispravke) odluči od pričesti? Kako izlaziš na kraj sa onima koji te sasecaju moćnim argumentima kvir teorije? Da li si izdajnik ideje za koju se borimo još od Stounvolske pobune? I da li obezvređuješ i sabotiraš svekoliku višedecenijsku borbu ako ti se nikako ne dopadnu ili te uvrede ikone sa oreolima u duginim bojama? A ti prosto veruješ u Boga jer su te tako naučili, ili zato što si sam otkrio religiju, ili te je kao klinca utešila ideja o raju kad te je mučila ideja o smrti. A o raju si čuo više iz gomile filmova, serija, nego čitajući svete spise. Psihološki, internalizacija religije („pounutravanje“, unošenje spoljašnjih elemenata u unutrašnji svet tako da postanu sastavni deo njenog razmišljanja, osećanja i ponašanja) često doprinosi moralnom razvoju, emocionalnoj stabilnosti i osećaju svrhe, ako ne pospešuje osećaj krivice i rigidnost.
I ko je ponosniji u sledećoj trojci – gejevi, vernici ili atesti? Ko pokazuje najveću grandioznost po pitanju pripadnosti ovoj ili onoj grupi i da li je ta grandioznost samo strategija prevladavanja osećaja potlačenosti i ugroženosti? Problem nije samo u tome što „dogmatski ispravni“ vernici, oslanjajući se na postulate svojih religija, pokazuju netoleranciju i time ne svedoče osnovne postulate svoje vere. Netolerancije ima na sve strane, na pretek. I da li postoji opresija manjine nad većinom, u smislu da politički diskursi usmereni na zaštitu manjinskih prava mogu kod većinskih grupa stvoriti osećaj da su njihova prava ili kulturni identitet ugroženi? Ili je to samo demagoška grandioznost, protivudar većine koja se opire dekonstrukciji i restrukturiranju vrednosti jedine verzije realnosti koja joj je poznata, razumljiva i održiva a koju neko želi da im „otme“? Kako ja mogu oteti nekom njegovu realnost?
Društveno, demografski i politički, kako to da se od kraja Drugog svetskog rata drastično minimiziraju religijske prakse, da bi se posle 90-ih vratile na maksimum, neki bi rekli, u svojoj ekstremnoj ili ekstremističkoj formi? Da li neke generacije sada idealizuju zemlju bratstva i jedinstva, naroda i narodnosti bez religije, i sve joj opraštaju, razočarani u sve sisteme koji su dolazili i odlazili u nastavku? Da li je to bilo idealno društvo? Kako smo shvatili tranziciju i u kojoj smo uopšte fazi sada? Možemo li tu, istorijski još uvek nedovoljno definisanu epohu, u potpunosti izjednačiti sa nacionalizmom koji je vaskrsao religiju i ćirilicu izjednačio sa velikosrpskom hegemonističkom idejom? Koje je mesto veronauke u školama danas, i ima li ona mesto u sekularnoj državi, i na koji način se predaje i podučava?
Umorio sam se od znakova pitanja, pa ću da promenim ton i pišem ono što znam. U mnoštvu identiteta koje imaš, oni međusobno ne moraju poništavati jedan drugi niti su rangirani sa istom važnošću u svakom trenutku. Nećeš poludeti od toga i nisi licemeran. Možeš biti istovremeno i vernik i gej, agnostik i aseksualan, jugonostalgičar i adventista i tako dalje, i tako dalje. Ne moraš da mašeš ni zastavicom duginih boja jer te niko nije pitao da li hoćeš da ona bude tvoje znamenje. Ni da se razbacuješ krstovima, tetoviraš Ostrog na leđima i imaš ikonostas u autu. Neki zlonamerni vernici će možda pomisliti da si došao na liturgiju posle gej orgije, neki zlonamerni gejevi će možda pomisliti da si nazadni desničar, rusofil, antivakser i da teorije Jovanke Jolić shvataš ozbiljno. Kolutaće očima i jedni i drugi, ali kako da ti kažem, baš te briga, ko želi da koluta, naći će uvek povoda za kolutanje – i strejter, jer nisi verzija muškarca koju on odobrava, i gej, jer nisi verzija geja koju on odobrava.
Da se vratimo na ono pitanje s početka. Razmišljao sam neko vreme oko Božića, i to ne baš tako kratko – kako čestitati praznik na Instagram profilu pratiocima naše „Snage“? Da li da prosto napišem „Srećan praznik“? Nisu svi verujući, ima i drugih konfesija, neko verujući će pomisliti da je neprikladno i provokativno da neformalna grupa koja se bavi LGBTIQ+ tematikom uopšte čestita verski praznik. Ali nije samo praznik, Božić je. Zato odlučih da čestitam ćirilicom i uz citat iz Svetog pisma. Najviše reakcija sa srcem ili poruka dobili smo na taj stori i niko nije reagovao negativno. Ta čestitka i taj citat pripadaju svima onima koji na ovaj ili onaj način obeležavaju Božić. I nama gejevima! A sasvim je legitimno da on nekom drugom ne znači ništa, da mu je neka druga misao, filozofija ili ideologija emotivno, moralno ili pragmatički smislenija i korisnija za život; da se bolje povezuje sa nečim što nema nikakve veze sa „velikim knjigama”. Svako ima pravo na sopstveni sistem verovanja i uverenja, u meri u kojoj ponašanje koje iz takvih verovanja i uverenja proističe ne ugrožava druge. Niko nikom ne može dokazati da je apsurdno biti vernik, ateista, deista, teista, agnostik itd. Jer neće ni svekoliki tomovi knjiga hrišćanske apologetike, u svojim pokušajima dokazivanja postojanja Boga koji pretenduju da se baziraju na logici i nauci, ubediti nekog da je verovanje jedino ispravno stanovište. Verovaću jer hoću i jer imam pravo, ili neću verovati. Ili mi to neće biti pitanje od važnosti. Jednu koleginicu na fakultetu smo pitali – veruješ li u Boga? Odgovorila je – Nemam pojma, nisam nikad o tome razmišljala. I što da ne. To ne znači da nema odnos sa duhovnošću.
Suštinski, problem je jedino ako ne želimo da budemo bolji ljudi nego što jesmo, bez obzira s kojom se društveno konstruisanom kategorijom identifikujemo. Duhovnost ima vrednost koja nadilazi pozitivistički pristup realnosti. Mene čini srećnim i stabilnim predvidljivost pozitivističkog stanovišta da su 1 i 1 uvek 2, ali mi to ne daje mogućnost da rastem, da se utešim, da empatišem, da transcendiram, da gradim smisao i pridajem značenje, da budem bolji.
Za kraj, aprilski je broj i biće mi drago svima koji slavite a čitate ovaj tekst poželim – Христос воскресе! Srećan/sretan Uskrs! Provedite ga radosno, u spokoju, prosperitetu i najvažnije – okruženi ljubavlju.
Piše: Saša, Neformalna grupa Snaga
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
