Sa deset godina sam ispržio svoje prvo jaje. Uvek se od mene očekivalo da namestim svoj krevet i sređujem svoju sobu, ukoliko želim da se tih nekoliko kvadrata mog prostoru u detinjstvu poštuje od strane mojih roditelja. Pošto sam malo narastao postalo je apsolutno normalno da ukoliko zakasnim na ručak sam se kasnije snađem oko hrane. Ukoliko napravim neki nered očekivalo se da ću ga sam srediti. Kako sam rastao tako je i moj udeo u kućnim obavezama rastao i polako se izjednačavao sa ostalim članovima moje porodice. Sa 19 godina upisujem fakultet i počinjem sam da živim gde sam za razliku od mnogih mojih prijatelja bio u potpunosti osposobljen da se brinem o sebi kao i o prostoru u kome živim što nije, složićete se, karakteristično za mušku decu sa naših prostora. Tokom odrastanja nikada nisam čuo od svojih roditelja da su određeni poslovi ženski, a drugi muški. Svako je radio ono što je umeo, voleo i imao vremena. Moja majka se često hvalila kako njen sin učestvuje u svim kućnim poslovima, te kako ona kaže „nije rodila debila“. U potpunosti sam bio svestan da ovo nije ustaljena praksa gde su na primer mnogi ljudi koje znam godinama čekali roditelje da im dostave hranu i to znatno posle završetka studija kada su po svim kriterijumima postali samostalni ljudi.

Nisu čak ni svi članovi moje šire porodice ovako liberalni, već su zadržali ustaljene obrasce podele poslova. Baš ovaj deo porodice mi je skorije bio u poseti. Kao dobro vaspitano dete i domaćin, sredio sam stan, kupio znatno više hrane i to one koje obično ne jedem, a koju jedu moji gosti, pripremio posteljinu i organizovao program zabave kako bi gostima bilo što udobnije. I tu kreće pičvajz. Moji dragi gosti su počeli da se ponašaju kao nekakva deca koja izvoljevaju šta će jesti , piti i gde će ići, znajući da ću ja čas posla spremiti nešto drugo, jer to radim već godinama. Ja bih ovo izvoljevanje i preživeo dok u jednom momentu nije od mene traženo da namestim pa spakujem krevet, jer oni tobože nemaju znanja i veština za ovako kompleksan poduhvat. Onda bi posle ručka ustali i otišli da gledaju TV ostavljajući meni da spremim sto i operem sudove. Da budem jasan, do ovog stanja smo gradativno dolazili godinama jer sam uvek pritrčavao da pomognem kada je situacija bila obrnuta i nisam se pravi blesav da ne znam da spremim hranu ili očistim, jer mi je to jednako kao da ne znam da pišem.

Nestalo je hleba pa sam zamolio svog mlađeg rođaka da skokne po hleb u obližnju prodavnicu, kada njegova majka reče gde će on, izgubiće se i kupiće neki bezveze hleb! Inače mali je maturant, znači mator konj po svim standardima važnim za ovu našu priču i bar po pitanju odlaska u prodavnicu. Ali taj moj rođak vam je tipičan srbijanski sin, koje ne kuva, ne pere, ne sređuje kuću, ne pegla, verovatno misli da se majonež toči na nekom izvoru, a šunka raste iz zemlje. U tom trenutku ukapiram da sam postao majka, domaćica, žena i to baš u onom smislu protiv koga će se boriti svaka normalna osoba, a ogleda se u tome da neke poslove, kućne poslove u potpunosti preuzima jedan pol, u ovom slučaj ženski. Isto je tako i sa ocem mog navedenog rođaka koji ne zna da sklopi usisivač i skuva supu iz kesice, pa se onda njegova žena sekira kada ostane sam, sta će i kako jesti, te da se ne razboli i otruje. Ceo ovaj splet bezveze događaja me navede na razmišljanje gde želim da postavim dva pitanja: Zašto si dozvolila (misleći na majku mog rođaka) da te tretiraju kao sluškinju, jer moja majka to nije? Zašto si isto to uradila meni (proglasila me za sluškinju) čim ti se ukazala prilika?

Postoje različiti odgovori, ali sve su sustinski nesreće, a meni se još jednom potvrdilo da emancipacija može uspeti samo ako je dvostrani proces, a ne borba za prevlasti pa makar ona bila i u kuhinji. Jer na kraju dana emancipacija, prava ili bezbednost su nam u stvari najvažniji baš u toj kuhinji, baš u našem domu.

Piše: Petak20cm

Related Posts