Još sa svojih sedamnaest godina, dok sam volontirao u Crvenom krstu u Zaječaru i na brojnim akcijama dobrovoljnog davanja krvi, priželjkivao sam svoje punoletstvo i svoje prvo doniranje krvi, koje bih kasnije nastavio tradicionalno na svaka tri meseca. Shvatao sam važnost punih rezervi krvi, koje mogu spasiti ljudske živote. Inspirisali su me humanitarci koji su imali svoja stota doniranja. Na tom putu sam i ja, ali prošlog leta poželeo sam da dam malo veći doprinos.
Krajem avgusta, kako se polako približavao Prajd u Beogradu, u Viber grupi Instituta za transfuziju krvi Srbije pratio sam naredne organizovane akcije doniranja krvi i razmišljao o tome kog dana i gde bih mogao da odem da doniram. Tada mi je sinula ideja o organizovanju akcije na samom Prajdu. Pomislio sam da je to fantastična ideja, jer se može iskoristiti jedan tako veliki skup i brzo prikupiti veliki broj jedinica krvi. Sav uzbuđen, odmah sam kontaktirao glavnog organizatora, koji poslednjih godina, zajedno sa drugim LGBT+ organizacijama u Srbiji organizuje Prajd i pitao ga da li su nekada pokušavali da ostvare saradnju sa Institutom za transfuziju krvi. Rečeno mi je da nisu i da svakako postoji problem kod pitanja o analnom seksu. Znajući da se to pitanje odnosi samo na nezaštićene analne seksualne odnose u proteklih šest meseci, da se koristi najsavremeniji metod testiranja krvi (NAT metoda), kod kojeg je period prozora za HIV samo 9–10 dana, i da u upitniku ne postoje diskriminatorna pitanja za LGBT+ osobe, istog dana poslao sam mejl Institutu u nadi da ću ostvariti saradnju s njima i dogovoriti akciju na samom Prajdu. Par dana kasnije, kroz razgovor sa načelnicom Instituta, sa odeljenja za organizaciju, i momkom iz organizacionog odbora Prajda, shvatio sam da je akcija na samom Prajdu neizvodljiva zbog velikog policijskog obezbeđenja oko skupa. Načelnica mi je ponudila da se sastanemo ona, direktorka Instituta i ja, kako bismo se dogovorili o organizovanju akcije doniranja krvi van Prajda. Rado sam prihvatio.
Organizovanje ovakve akcije kod nas je vrlo škakljivo jer je u Srbiji homofobija i dalje jako prisutna. Čak i kada se mi organizujemo da doniramo krv, koju će kasnije neko primiti, za neke homofobe to može predstavljati uzbunu – „jer ćemo svoju homoseksualnost preneti putem krvi na druge“ ili „svi imamo neku polno prenosivu infekciju“ – i druge slične gluposti. Pored svih mogućih reakcija, načelnica i direktorka Instituta ostale su profesionalne, empatične, pune razumevanja i željne razgovora kako bismo realizovali akciju. U dogovoru sa njima sproveo sam anketu u kojoj je učestvovalo 87 LGBT osoba, kako bismo procenili koliki bi bio odziv. Pokazalo se nešto što nam je bilo veoma važno – iskrenost i odgovornost. Prvo su odgovarali na pitanje: „Da li biste se odazvali akciji i donirali krv?“ – gde je 84% ispitanika odgovorilo sa „Da“. Nakon toga, prikazana im je slika upitnika za donore, a ispod je bilo sledeće pitanje: „Da li ispunjavate sve kriterijume za davanje krvi?“ – 63% ispitanika odgovorilo je sa „Da“, dok je 37% reklo „Ne“. Oni koji su odgovorili sa „Ne“ imali su opciju da napišu razlog. Naveli su rizične seksualne odnose, ubod krpelja, nedavni pirsing, tetovažu itd.
Na drugom sastanku sa Institutom zakazali smo prvu akciju doniranja krvi u organizaciji LGBT+ zajednice pod nazivom ,,Kapima solidarnosti pokreni puls jednakosti”, u njihovim prostorijama, 12. decembra. Nedeljama pre toga sa velikim uzbuđenjem sam svima pričao o toku saradnje sa Institutom, uključujući i zaposlene u LGBT+ organizacijama, kojima sam predložio da uradimo collab na Instagramu, kako bi akcija imala što veći doseg. Na dan objavljivanja, dve organizacije prihvatile su saradnju, dok je treća odbila jer su, kako su naveli, imali unapred isplanirane objave, pa su akciju podelili samo na storiju. Međutim, od Beograd Prajda nije bilo ni traga ni glasa. Uveče sam doživeo prvi i najveći šok – njihovu poruku o prestanku saradnje sa mnom. Naveli su da im je pre tri nedelje stigao mejl u kojem me jedan momak optužuje za sajber nasilje, sa dokazima i da, dok to ne reše, neće podržati akciju. O samoj toj situaciji i celoj pozadini vrlo rado ću govoriti drugom prilikom.
Drugi šok doživeo sam sutradan – Beograd Prajd zahtevao je od drugih organizacija u organizacionom odboru Prajda, koje su prihvatile saradnju sa mnom, da uklone saradnju i obrišu sve vezano za akciju sa svojih profila. I one su to uradile. Bio sam jako razočaran – ne toliko zbog prestanka saradnje sa mnom, koliko zbog humanitarne akcije, koja je organizovana u ime cele LGBT+ zajednice i sada zbog toga trpi. Nedelju dana kasnije, od Beograd Prajda dobio sam mejl u kojem su me, između ostalog, optužili da akcija nije humanitarna, već organizovana radi moje samopromocije, te da bi ovakvu akciju trebalo da organizuje Beograd Prajd. Zanimljivo je kako su zaposleni u svojim organizacijama mene optužili za samopromociju, iako se u objavi akcije nigde ne pominje moje ime – akcija je organizovana u ime cele LGBT+ zajednice. Cilj je bio da okupimo pre svega LGBT+ osobe koje nikada nisu donirale krv, jer su bile u zabludi da nam je to zabranjeno ili da ćemo tamo biti diskriminisani. Kao neko ko godinama potpuno neprofitabilno organizuje ekološke akcije čišćenja i učestvuje u mnogim drugim divnim stvarima, poput rada sa osobama sa smetnjama u razvoju, socijalno ugroženim romskim porodicama, beskućnicima i borbe za bolji položaj LGBT+ zajednice u našoj zemlji, u jednom odgovoru Beograd Prajdu napisao sam i da je sramotno što glavni LGBT+ projekat, sa svojim popularnim Instagram profilom na kojem promovišu mnoge stvari, odbija i povlači druge organizacije iz promocije prve humanitarne LGBT+ akcije. Akcije koja, pored toga što bi okupila veliki broj osoba da doniraju krv, konačno može i osvestiti neke ljude u homofobičnom društvu da smo svi jednaki, da smo tu jedni za druge i da tako treba da bude. Što se tiče dela poruke u kojem Beograd Prajd navodi da je trebalo da oni organizuju ovakvu akciju, kao i nedavno dobijenih informacija da govore kako sam im ,,ukrao ideju”, ne znam zašto svih ovih godina nisu kontaktirali Institut i organizovali je. Meni je bilo potrebno manje od tri meseca. Ipak, prošle godine su, sa svim svojim donacijama, sponzorima i platama, birali između organizovanja skupocenog koncerta i zatvaranja jedinog LGBT+ prostora iz finansijskih razloga. Znamo svi da Pride info centar više ne postoji. Čini se da često greše u svojim odlukama.
Takođe, uopšte nije isključena mogućnost da je ovo rezultat naših ličnih, privatnih ranijih neslaganja i rasprava, kada sam im skretao pažnju na pogrešne i štetne stvari po našu zajednicu na samom Prajdu. Razlog zašto to mislim jeste i činjenica da sam nedavno isključen iz jednog LGBT+ projekta, u kojem je direktor jedan od članova organizacionog odbora Prajda. Iako su mu predstavnici drugih organizacija (koje nemaju veze sa gore pomenutim uz Prajd) na tom projektu govorili da nema osnova za to, odluka je bila isključivo njegova. Ipak, kao direktor projekta, imao je ovlašćenje da to uradi. I pored istih razloga koje je naveo Prajd, poslužio se i našim privatnim neslaganjem sa Tvitera od pre dve godine.
No, vratimo se na nešto mnogo važnije i lepše. Puno divnih ljudi javljalo mi se u nedeljama pre akcije, zajedno smo tražili načine da animiramo što više ljudi, pravili dizajn za objave, pisali tekstove… i to mi je, kao i sam dan akcije, bio prelep i pravi primer LGBT+ zajedništva. U prostorijama Instituta, 12. decembra, krv je doniralo 98 osoba. S obzirom da su tog dana donirali krv i ljudi koji bi inače došli i koji nisu znali ni za kakvu akciju, ne mogu da govorim sa sigurnošću koliko se osoba odazvalo našoj akciji. Javljali su mi se ljudi u toku dana da su odlazili na Institut. Neki su bili primljeni i donirali, a neki su odbijeni zbog hemoglobina. Nekoliko njih je prvi put doniralo krv, među njima i devojka koja se plašila prvog davanja, s kojom sam zajedno otišao. Preponosan sam na sve ljude koji su na bilo koji način učestvovali u ovoj akciji.
Ovo je pored toga što je istorijski trenutak, po meni i najlepša stvar koju smo uradili poslednjih godina. Ne postoji validan razlog pojedinih LGBT+ aktivista zaposlenih u LGBT+ organizacijama za odbijanje podrške prvoj akciji doniranja krvi od strane LGBT+ zajednice koja se organizuje ne samo u Srbiji, već i po prvi put u regionu. Podršku smo, putem share-a na Instagramu, dobili od Severine, Zejne, Kije Kockar i Seke Aleksić, koja je tagovala dve LGBT+ organizacije, ali od njih opet nije bilo nikakvog odgovora. Naša ideja je da sa ovim nastavimo tradicionalno – 12. marta (tačno tri meseca od akcije) organizovano ćemo otići da doniramo krv na Institut, dok ćemo sledeću akciju nadam se ponovo organizovati krajem godine.
Ovim putem pozivam sve da nam se pridruže u redovnom doniranju krvi (muškarci na svaka tri meseca, žene na svaka četiri meseca) već 12. Marta kada ćemo zajedno otići i ponovo donirati. Poseban apel budućim davaocima A i O krvne grupe – rezerve su trenutno na kritično niskom nivou. Svim čitaocima Optimista želim da jednog dana ponosno primite orden za svoje stoto dobrovoljno davanje krvi.
Piše: Nikola Pavlović
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
