Krećemo od lake biološke faktografije – oči su (u prostorno-komšijskom smislu) baš blizu mozga. A, kako su nas podučavali Stari Grci, a potom i Šekspir i mnogi potonji, lepota je u oku posmatrača, odnosno, da uprostimo, lepota je stvar subjektivne procene, u potpunosti oslonjene na lične i pojedinačne estetske i prateće svetonazore. A što važi za lepotu, moglo bi, zar ne, da se primeni i na druge stavke i, recimo, na homoerotičnost. Katkad se potraga za homoerotskim motivima i temama čak i na uzorku novijih artefakata popularne kulture naprosto izrodi u navijačku forenziku na petu decimalu sa unapred zacrtanim pronalascima. A nekada i za takve „nalaze“ ima pregršt osnova; e, to je baš slučaj za sada već i zvaničnim brojkama sa bioskopskih blagajna iz raznih delova sveta potvrđenim letnjim blokbasterom „Dedpul i Vulverin“.
Dakle, spora tu teško da može i biti – ovaj film (u režiji Šona Livija) je pravi praznik homoerotičnosti, a reference tog tipa i argumenti u prilog ovoj tezi u učestalim, pa još i „rafalnim“ naletima jednostavno kuljaju sa ekrana/velikog platna bezmalo tokom čitava dva i kusur sata trajanja ove svrsishodne i učinkovite postmoderne ekstravagance koja je na prvom mestu namenjena zrelijim poklonicima i konzumentima te razmahane Marvelove franšize. Istini za volju – ovaj film, ustrojen i na kraju urađen u ključu istinske i prilično ubedljive i krajnje poletne postmoderne igrarije na temu stilema i tropa možda i čitavog Marvelovog multiverzuma, čini se, već u samo svom idejnom zametku izborio je prostor i za plodno tle za varijacije na temu homoerotičnosti (ali striktno i precizno u meri u kojoj jedan planirani letnji blokbaster, dakle, upućen što brojnijoj i onda samim tim i što „srednjačkijoj“ publici , to uopšte i može da podnese). Naime, „Dedpul i Vulverin“ je u samom startu postavljen kao film koji sa ponosom (i to kao prvi od te sorte u čitavom Marvelovom katalogu) nosi oznaku R-rated, što jasno ukazuje da je i na formalnom prikazivačkom nivou, barem tokom inicijalne, odnosno, bioskopske distribucije, usmeren isključivo ka punoletnoj publici, a od nje se sasvim prirodno očekuje ponešto gledalačke finese, tolerancije i razumevanja i za sprdnju na poznate i manje ili više potrošene teme. Dakle, taj R okvir je, kako to i obično biva sa delima te fele, otvorio vrata za nešto, doduše, brižljivo dirigovane slobodarske mašte, što se, eto, odrazilo i na mogućnost da jedan od ukrasa tu bude i narečena homoerotičnost.
Osim toga, krovni mikrožanrovski koncept, inače, sugerisan i putem te ciljano jednostavne postavke samog naslova, otvorio je dodatne „dveri“ za upliv i tih i takvih motiva i podtema; da pojednostavimo, u širokoj lepezi sitnijih ili detaljističkije postavljenih i pojmljenih žanrovskih odrednica u slučaju ovog i ovakvog Livijevog filma stoji i sintagma ’buddy-buddy’, koja se ponajčešće javlja u policijskim i srodnim komedijama i avanturističkim filmskim pričama, a kojoj je neretko kao glavni začin pridodat i motiv znan kao ’odd couple’ (koji sugeriše na motiv ’čudnog para’, tj. na spoj obično oprečnih naravi i pogleda na svet sateranih u zajedničku misiju ovog ili onog tipa). Ako su potrebne dodatne reference i pojašnjenja za te mikrožanrovske začkoljice, setimo se da je ta formula ne tako davno vrhunski bila rabljena, između ostalog, i u serijalu „Smrtonosno oružje“ (Lethal Weapon), gde su glumci Deni Glaver i Mel Gibson bili eksponenti očito suprotstavljenih gledišta na život i profesiju. „Dedpul i Vulverin“ se još negde od druge rolne i pojave Vulverina (naravno, Hjua Džekmana) kreće upravo po toj mustri, nimalo iznenađujuće, pride nedvosmisleno poštujući i „šnit“ i idejnu strukturu i potku prethodnih delova prevashodno unutar serijala o Dedpulu (Mengoldov Logan je po tonu odudarao i i dalje odudara od svih filmova iz Marvelove višekrake multiiverzumske arthitekture, te i ovde biva težak reper za analogiju ili usporedbu).
Dakle, u samoj srži ’buddy-buddy’ filmova na uzorku gotovo čitave istorije narativnog, a posebno holivudskog filma životari i, evo, povremeno na površinu isplivava i ovde pominjana homoerotičnost. Ovde se ona, dabome, sasvim u skladu sa očekivanjima iole upućenijih gledalaca, očitava u dinamici odnosa i hemiji između dva glavna lika, da stvar bude jasnija, većim delom filma „okovana“ u lateks, helanke i ostale ukrase koji se lako daju dovesti u brzu i opravdanu vezu i sa homoerotskom estetikom. Odnos između Vulverina i Dedpula temelj ima u alfamužjačkom porivu za počesto i fizičkim nadgornjavanjem i borbi za dominaciju čak i unutar samog „dinamičnog“ dvojca. Pritom, homoerotičnost ovde nije neophodno osnaživati podsećanjem na liberalne i javno predočavane stavove Rajana Rejnoldsa i sada i višedecenijske glasine o Džekmanovim navodno „pravim“ seksualnim preferencama. Naprosto, ta „artiljerija“ ovde može da predahne, jer iz scene u scenu, iz segmenta u segment homoerotičnost između ta dva superheroja (doduše, superheroja sa oboda pominjanog multiverzuma) biva i opstaje i konstanta, a u samoj završnici i aksiom koji se, kao takav, i ne preispituje. Osim alfamužjačkih trvenja, očitih dokaza bliskosti i međusobne upućenosti, te silnih prilika za prisniji fizički kontakt tokom scena tuča i drugih sukoba sa takmacima sa druge, negativske strane, Dedpul i Vulverin gotovo čitavim tokom pokazuju i da su zavisnici o onom što Anglosaksonci nazivaju ’bickering’ (odnosno, stalno zakeranje, verbalno preganjanje i međusobno „ujedanje“, posebno u društvu tj. prisustvu drugih, što ako ćemo pošteno i jeste jedna od dokazanih odlika dugovečnijih muško-muških odnosa i romansi – za one kojima je to promaklo, na ovu temu postoji briljantna pop-kulturna referenca – vrhunski britanski sitkom „Vicious“, sa Derekom Džejkobijem i Ijanom MekKelenom u glavnim rolama).
Da zabune ne bude, ovo u svakoj svojoj metaforičkoj i stvarnoj „pori“ jeste letnji holivudski blokbaster planetarnih prikazivačkih i komercijalnih ambicija, tako da u Dedpulu i Vulverinu sve ostaje u ravni implicitnog i/ili subliminalnog, a posebno po pitanju plasirane homerotičnosti. Pomalo šaljivo rečeno, ovo je više od bromanse, a manje od radikalnije prikazane muželožničke ljubavne priče telesnijeg podsoja. Iako jeste tako, ovaj se film već sada, negde pri sredini kalendarske godine nameće kao siguran favorit u trci za najhomerotičniji film unutar holivudskog srednjeg toka u 2024. I to je već nešto, ma, zapravo, puno.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
