Osvrt na domete četiri ostvarenja koja u manjoj ili većoj meri i sa više ili manje uspeha problematizuju pitanja kojima se bavi LGBT tematikom.

BEGINNERS (Mike Mills)
Ovaj film stiže okrunjen Oskarom za najbolju mušku epizodnu ulogu za Christophera Plummera u ulozi sve bolesnijeg oca, čijem sinu dopadne da se nosi i sa očevom, u kasnim danima obnarodovanom homoseksualnošću. Christopher Plummer je sjajan glumac, tu spora nema, primerenu tercu drži mu, reklo bi se dragovoljno pasivizirani i skrajnuti Ewan McGregor, ovo je film koji krasi artikulisanost i svrsishodnost u svim važnijim aspektima. Begginers tako biva film kome je zbilja teško išta iole relevantnije spočitati, ali, poštenja radi, mora se primetiti izvestan nedostatak istinske drame ovde (sin je krajnje predusretljiv prema očevim izborima). Mora se i naglasiti da je ovo film u kom je pitanje zatomljenog queer identiteta tek jedan od nekolicine umreženih i obrađenih motiva, te ga se u tom, svetlu valja i posmatrati. Ovo je film prevashodno namenjen naprednijoj i slobodoumnijoj strejt publici, te se i queer krak priče zadržava u okvirima uprizorenog i opšteg. Reditelju Mike Millsu mora se čestitati na sposobnosti da stvori ovako ujednačen i sadržajan film, ali svakako ostaje žal što su Mills i ostali ključni kreativci zarad šire slike ovde olako odustali od nekih potencijalno intrigantnijih i rečitijih stvari (recimo, dobro, samom filmu na prvom mestu, bi došlo nešto detaljniji prikaz Plummerovih godina provedenih pod krinkom oženjenog muškarca „zdravih“ nazora, a sve to unutar društva koje bi radije da moralizira nego da razume).

ALBERT NOBBS (Rodrigo Garcia)
Glenn Close je vrhunska glumica, kadra da bez šmire i autoreciklaže, na platno prenese i najkomplikovaniji lik. To je fakat, i to je već dobro poznato već i pre početka filma Albert Nobbs. Glenn Close ovde tumači lik žene koja u Irskoj početkom dvadesetog veka zarad ekonomske sigurnosti predstavlja kao muškarac i radi kao batler. Closeova glumi za svaku pohvalu, ovde sve ukazuje da je reč o filmu očito više lige, Rodrigo Garcia (inače, sin velikog Marqueza) je napokon odustao od svog iritantnog manira iz prethodnog filmova (prethodna dela su mu mahom bile gotovo neupotrebljive i mahom upitno izlišne pričaonice), ali Albert Nobbs pada na planu prirode glavnog junaka/junakinje. Lik koji tumači Glenn Close pribegava muškom polu zbog kakve-takve materijalne sigurnosti, a autori filma (među kojima je i glasoviti britanski pisac John Banville) ne uspevaju da nam predoče da li taj lik u sebi nosi i nešto dublju dubiozu po pitanju roda i rodnih svojstvenosti. To posebno postaje očito kada se u filmu pojavi lik koji tumači Janet McTeer, lik koji pleni punoćom i intrigantnim rezonom, što naslovnom liku svakako manjka. Ovo je znatan napredak za reditelja, ali nesumnjivo prokockana šansa za valjaniji film.

PRIVATE ROMEO (Alan Brown)
Reditelj Alan Brown ima značajnog iskustva na polju indie/Sundance filma i to je ovde lako uočljivo. Brown bez vidnog upinjanja stvara ubedljivu atmosferu začudnog u ovoj adaptaciji Shakespearovog komada Romeo i Julija. Autor je ovde imao jasno zacrtan cilj – pod znak pitanja staviti uvrežene vrednosti i postavke, te čuvenu romansu on izmešta u domen homoerotskog, i to u okruženje vojne škole. Nažalost, to se ne pokaže dovoljno velikim ulogom, jer Private Romeo dosta brzo sklizne u prilično zamornu pričaonicu i falš dramu bez istinske strasti i prave uznetosti, a Shakespearovi stihovi postaju preteško breme za inače nedovoljno iskusni glumački ansambl. Istina je da Alan Brown na kraju film prizemlji na tlo prihvatljivog arthouse rada, ali on ipak ne uspeva da utekne od konačnog utiska o pogubnoj artificijelnosti polazne postavke. A film je, da stvar bude gora, previše smeran za vlastito dobro.

WEEKEND (Andrew Haigh)
Ovo je svakako najkvalitetniji queer naslov u podužem nizu godina. Weekend ima sve što dobar i uspeo film treba da krasi – uverljivi i dopadljivi likovi, umešno gradirana drama i opšta atmosfera, svest o budžetskim i sličnim ograničenjima, iskrenost i emotivnost priče… Ovo je film u kojima gotovo sve iole značajno po film vrlo dobro funkcioniše, te ne čudi da naglašeno veristička priča svedena bezmalo na nivo duo-drame ostavlja krajnji upečatljiv utisak. Weekend je sjajan primer portfolio-filma, ostvarenja koji autoru može poslužiti kao rečita preporuka za avanzovanje u višu ligu i put zahtevnijih filmskih povesti. Ali i mimo toga, Weekend je vanserijska drama (uz to i maestralno odglumljena) o one night standu koji izrasta u nešto više i značajnije, ali i još jedan u nizu dokaza o gotovo istovetnoj biti istopolnih i heteroseksualnih romansi kada naiđu na kamen spoticanja u vidu starih strahova, prethodnih bagaža i opšte nesnađenosti u ne baš naklonjenom im svetu.
Piše: Zoran Janković

Related Posts