Čekaš li i mene?


Čoveku kao biću je predodređeno da voli, a ne da mrzi. Ljudi koji su okupirani mržnjom su u stvari bolesni ljudi.

Taj 24. avgust pored toga što je bio najtopliji dan ovog leta, a ja sam morao da idem na teren, pamtiću i po jednom neprijatnom događaju. Dok sam sa koleginicom tumarao ulicama Beograda kako bi dobili od građana informacije kako provode današnji dan, negde na Zelenjaku mi je u susret išlo dobro poznato lice. Mladen Obradović, vođa Obraza, u majici „Čekamo vas“ kao da je primetio gađenje u mom pogledu, pa je i on u mene zurio.
Gledali smo se tako, prošli jedan pored drugog, hteo sam da se zaustavim i da ga pitam par stvari, ali sam svoj bes zadržao. Nisam čovek koji ima predrasude prema bilo kome, ali ovakvi likovi mi već duže vreme idu na vrh one stvari. Kako neko sa takvom majicom može slobodno da šeta mojim gradom, kad svi znamo kome je upućena ta poruka i kakvu pretnju predstavlja? Čeka li i mene možda sutra, iako nisam gej? Sad mi je krivo što se nisam zaustavio i lično ga to pitao.
Ima nešto što je mnogo gore u toj majici i samoj poruci, a to je što je takvih likova još uvek po ulicama puno, a niko ih čak neće ni opomenuti. Sve dok neko ne strada, dok nekome ne pukne lobanja, možda će se onda nadležni setiti da reaguju, kao po običaju. U Srbiji, da bi građani bili zaštićeni od ledenica, ta ledenica mora prvo nekoga da ubije da bi se neko pokrenuo i rešio taj problem. Tako je isto i sa gej populacijom u Srbiji. Igrom slučaja, imam puno prijatelja i poznanika koji su gej i znam kroz kakvu golgotu života prolaze.
Nekada davno sam bio žestoki protivnik svih koji su gej orijentisani, ali mi se onda sve preokrenulo u mislima i smučilo mi se u šta se pretvorio otpor protiv tih ljudi. Bez ikakve potrebe su nazvani bolesnima, razapeti su na krst, a krivi su što nešto vole. Za sebe slobodno mogu da kažem da sam navijač, ali ne onaj „Facebook“ ili „tastatura navijač“, nego pravi, onaj koji prati svoj klub svaku utakmicu već godinama. Marakana, gostovanja, putovanja, razne situacije, sve to od mene čini navijača. Onoga koji će uvek pružiti podršku svom klubu, onoga koji je uvek bio tu. I iskreno, kad je počela sva ta hajka oko gej parade i prava gej osoba u Srbiji, smučilo mi se ono u šta se pretvorila tribina. Umesto da pevamo svom klubu i da ga tako vodimo do pobede, pevalo se „Peder gradom neće šetati, ubij, ubij, ubij pedera“ i slično. Prijatelji moji, hteli vi to ili ne, pederi odavno šetaju ovim gradom i treba da šetaju.
Svi ti ljudi koji na tribini pevaju takve pesme nisu se ni na moment zapitali da li je možda neki njihov rođak gej, a da to krije. Možda komšija, možda baš onaj koji stoji pored njega i peva „Zvezda mi je sve, Zvezda život je?“ Kakvo smo mi društvo ako nismo spremni da prihvatimo sve ljude? Kakvi smo mi navijači ako nismo spremni da prihvatimo sve one koji navijaju za naš klub? Problem između navijača i LGBT, po mom mišljenju, leži u činjenici da se premalo razmišlja, a previše čini. Čini u smisli da se glave razbijaju bez potrebe, da se grad razbija bez potrebe, a niko se nikad nije zapitao čemu sve to.
Šetnja kao simbol slobode i iskazivanja ljubavi je prisutna u svim sferama života. Mene kao navijača ništa ne raduje kao činjenica da mogu da šetam slobodno gradom u koji smo došli na gostovanje, da širim zastave svog kluba, da pevam pesme svom klubu. Ako mi već šetamo skoro svakog vikenda, u čemu je problem da pustimo naše sugrađane da i oni prošetaju gradom jednom u godini? Mi šetamo iz ljubavi prema klubu, oni šetaju iz nekih drugih razloga, ali takođe iz ljubavi. Da li smo stvarno toliko loši da nećemo da dopustimo nekome da radi ono što voli?
Meni je fascinantna činjenica da nećemo da pustimo LGBT organizacije da naprave gej paradu, iako to čine iz ljubavi. Šta bi bilo da to rade iz mržnje, pohlepe, da žele da nam nanesu zlo? Još uvek nisam naišao na slučaj da je neki gej pretukao navijača. Verujem i da neću.
Sam izraz „navijač“ u poslednje vreme je mnogo zloupotrebljen. Ja kao navijač, recimo, podržavam gej prava i nisam imao nikakvu dilemu kada sam pozvan da pišem za ovaj časopis. To činim za sve prijatelje koji su gej, a moraju da se kriju, to činim za sve ljude u Srbiji koji još uvek javno ne smeju da pokažu svoju seksualnu orijentaciju. To činim i za one koji su još uvek u zabludi i ne žele da pogledaju istini u oči još uvek.
Dok nam je država u haosu, nezaposlenost probija sve granice, beda i jad su na svakom koraku, niko se ne buni. Niko ne izlazi na ulicu da protestvuje protiv lošeg života koji imamo. Protiv onih koji su nam napravili taj život lošim. Ali kad LGBT organizacije najave gej paradu, najmanje pet hiljada „junaka“ će se naći na ulicama tog dana da lomi svoj grad, da prebija nekoga ko se bori za svoje osnovno pravo. Pucaće lobanje, lomiće se ono u gradu u šta je neko uložio životnu ušteđevinu, nekoliko sugrađana će ostati privremeno bez posla zbog renoviranja oštećenih lokala, a većina će ih nazvati „navijačima“, ali verujte mi, to nisu navijači. To su samo ljudi zatrovani lažnim patriotizmom i pogrešnim životnim vrednostima. Svi oni tvrde da gejeve napadaju zbog Crkve, a hramovi su nam nedeljom pusti kao pećine. Ako već to radite u ime Crkve, zašto ne idete u istu? Crkva im služi samo kao opravdanje za ono što čine.
Divljačko ponašanje na ulicama šteti i pravim navijačima, i Crkvi i nama kao društvu. Zašto neko ima potrebu da juri nekoga po ulici koga čak i ne poznaje? Zašto mu ne da priliku da ga upozna sa njegovim životom? Ako ga već čeka, zašto ga i ne dočeka, ali ne kamenom, već pitanjem: „Reci mi prijatelju više o tebi, kako je to biti gej?“ Čeka li Mladen Obradović sutra i mene jer možda ne navijam za klub koji on favorizuje? Čeka li me zbog bilo čega? Ne. On čeka LGBT osobe jer misli da je to bolesno. A jedina bolest u ovoj priči je njegova mržnja.
Čoveku kao biću je predodređeno da voli, a ne da mrzi. Ljudi koji su okupirani mržnjom su u stvari bolesni ljudi. Nije bolestan onaj koji je gej ili drugačiji, bolestan je onaj koji takvog odbacuje. Ako bar malo znaju o veri na čija si pravila pozivaju, onda znaju da je Hristos pozivao na ljubav. Ako su malo čitali Sveto pismo Novog zaveta, onda znaju njegove pouke i načine kako da postupaju. Neka mi nađu deo u kome Hristos poziva na linč, tuču i mržnju protiv ljudi koji možda drugačije misle, drugačije se oblače, ili imaju drugačije želje, ja nikada više neću progovoriti na ovu temu. Živim u nadi da će ovim gradom svako šetati ko želi i traži svoja prava, jer je to nešto najmanje što možemo kao društvo da ponudimo u ovoj zemlji.
Piše: Mićo Babić


ČITAJTE:  Proglašene gej ikone za 2013. godinu