U organizaciji Centra za kvir studije i Fondacije Hajnrih Bel, u Evropskoj kući u Beogradu održana je 21. juna javna tribina pod naslovom Čemu još Prajd?. Povod za okupljanje bio je objavljivanje srpskog izdanja studije Dolazak / Coming In: Politika seksualnosti i pristupanje EU u Srbiji britanskog političkog sociologa Kuna Slotmakersa, vanrednog profesora na City St. George koledžu Univerziteta u Londonu. Tribina je, međutim, prerasla u mnogo više od promocije i pretvorila se u višeslojnu debatu o stanju LGBT+ pokreta u Srbiji, o političkom i kulturnom značenju Prajda danas, njegovim kontradikcijama, granicama i potencijalima. Događaj je okupio brojne aktere i akterke LGBT+ pokreta, uključujući bivše i sadašnje organizatore Beograd Prajda, feminističke aktivistkinje, teoretičare, umetnice i predstavnike studentskog pokreta.
Tribina je otvorila brojna pitanja o aktuelnom značaju, formatu i svrsi Prajda u Srbiji — od njegove depolitizacije i komercijalizacije, preko gubitka šire podrške zajednice, do odnosa sa Evropskom unijom i studentskim protestima.
Prajd između vidljivosti i pasivizacije
Tribinu je otvorio Dušan Maljković, koordinator Centra za kvir studije: „Prajd se sve manje vidi u medijima – što može značiti i prihvatanje, ali i pasivizaciju. A nivo homofobije i transfobije u Srbiji i dalje je izrazito visok,“ rekao je, osvrnuvši se i na širi kontekst u kojem dolazi do stagnacije kvir pokreta: smanjenje finansija, zatvaranje prostora poput Prajd Info centra, nestanak nezavisnih publikacija, opadanje broja posetilaca filmskog festivala Merlinka i porast globalne desnice.
U tom pejzažu, Prajd — nekada percipiran kao simbol otpora — sve više poprima oblik ustaljene forme, događaja koji se „dešava“, ali sve ređe izaziva, mobiliše ili menja.
Komercijalizacija i unutrašnje razočaranje
Jedna od najoštrijih kritika stigla je od trans aktivistkinje i umetnice Sonje Sajzor, koja je ranije učestvovala u organizaciji Prajda, ali se iz njega povukla
„Prajd je postao festival zabavnog karaktera, koji nema nikakve veze s ljudskim pravima. Sve se svodi na žurke sa paprenim ulaznicama koje vode isti ljudi. Volonteri rade bez naknade, a isti izvođači nastupaju iz godine u godinu. To nije borba – to je eksploatacija,“ rekla je Sajzor.
Na to se nadovezala Mina Hagen, jedna od organizatorki ranijih Prajdova iz 2009. i 2011. godine, sada docentkinja na Departmanu za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije (FMK).
„Pre 16 godina smo pokušavali da preslikamo evropske modele. Danas mislim da to nije najbolji put. Treba da pitamo zajednicu kako ona želi da Prajd izgleda – da li kao protest, da li kao slavlje. Ne možemo više da živimo u pretpostavci da znamo šta je najbolje,“ rekla je Hagen, ističući i da Prajd deluje „kao siroče, odbačeno i od EU i od naroda“.
Ova izjava nije ostala usamljena. Mnogi su potvrdili da unutar same zajednice raste osećaj otuđenja od onoga što bi trebalo da bude zajednički politički događaj. Učesnici i učesnice govorili su o neplaćenom radu, o netransparentnosti finansija, o zatvorenosti kulturne scene Prajda i o sopstvenom zamoru.
Može li Prajd biti alat za društvenu promenu?
S druge strane, Nikola Brkljač, koji godinama učestvuje u organizaciji Beograd Prajda, pokušao je da osvetli radnu realnost organizatora: „Prajd je za zajednicu, onoliko koliko zajednica želi da ga kreira. Ne govorim o žurkama, već o desetinama kulturnih i umetničkih događaja tokom Nedelje ponosa. Imamo komisiju, selekciju, otvorene pozive. I da – volonteri su tu, ali sistemsku podršku od grada i države, kao u Ljubljani, nemamo.“
Ipak, Brkljač je priznao da je teško zadržati protestni potencijal u političkom ambijentu u kojem ne postoji spremnost institucija da ispune i osnovne zahteve LGBT zajednice: „Da li bih voleo da Prajd ponovo postane snažan alat borbe? Naravno. Ali ne verujem da to može da se desi sa trenutnom vlašću.“
Dušanka Tomašević iz Labrisa, organizacije za lezbejska ljudska prava, upozorila je na sistemsku iscrpljenost aktivistkinja i opadanje kapaciteta zajednice da sama organizuje sadržaje: „Prošle godine nije bilo nijednog događaja posvećenog lezbijkama. Ne zato što ne postoji potreba, već zato što nismo imale snage. A to ne znači da takvi sadržaji nisu potrebni.“
Pitanje savezništva: studenti,EU, „naše i tuđe“
Veliki deo diskusije bio je posvećen mogućnosti povezivanja LGBT pokreta i studentskih protesta. Maljković je predložio ideju da studenti javno pozovu građane da se priključe Povorci ponosa 6. septembra. Može li Prajd da pronađe novu snagu kroz savezništva sa drugim društvenim borbama? Može li studentski pokret — koji danas okuplja hiljade mladih — da vidi u Prajdu legitimnog saveznika? Više govornika izrazilo je sumnju u mogućnost takvog savezništva, pre svega zbog percepcije da je Prajd „uvozna vrednost“, nametnuta kroz evropske integracije.
„Mi nismo alat koji će studente približiti narodu. Nažalost, većinska Srbija još uvek nije za nas,“ rekla je Tomašević. Upozorila je i na činjenicu da su trans teme, romska pitanja i druga marginalizovana iskustva i dalje nevidljiva, čak i unutar studentskog pokreta.
Nikola Brkljač je, s druge strane, izrazio oprezni optimizam: „Ne mislim da je podrška između studenata i Prajda nemoguća. Ima prostora za povezivanje, pogotovo ako se gradi poverenje i jasno komuniciraju vrednosti koje nisu samo ‘evropske’, već naše.“
Slotmakers je takođe govorio o ambivalentnom mestu Prajda u evropskim integracijama:„Prajd nikada nije bio stvarni uslov za članstvo u EU. On je bio simbol koji su vlast i EU koristili kada im je odgovaralo. Ali, da li je zaista doneo promenu? To je pitanje.“
Eksploatacija, institucije i mogućnosti promene
Posebno osetljivo pitanje bilo je finansiranje i odnos prema sponzorstvima i korporacijama. Diskusija se povela o problematičnim multinacionalnim sponzorima Prajda poput Coca-Cole i Grindra, kao i o praksi donacija u zamenu za majice i bedževe. Dok su jedni govorili o „merčendajzu kao formi pinkwashinga“, drugi su branili praksu kao nužno zlo u uslovima hronične finansijske nestabilnosti.
„Ne možeš da zoveš ljude volonterima dok naplaćuješ ulaznice na sve žurke. To nije volontiranje, to je eksploatacija,“ podvukla je Sajzor.
Brkljač je odgovorio: „Želeo bih da imamo podršku grada i fondova kao Ljubljana. Ali nemamo. I radimo s onim što imamo.“ On je istakao da Prajd nije jednostavno „mašinerija“, već prostor u kojem zajednica i dalje može da predlaže, učestvuje i menja — ali samo ako se aktivno uključi.
Zaključci: između nade i razočaranja
Tribina je završena bez konačnog odgovora na pitanje iz naslova – „čemu još Prajd?“ – ali uz osnaženu svest da su to pitanja koja se moraju neprestano postavljati. Učesnici su se složili da Prajd, kakav god bio, mora biti mesto unutrašnje i spoljne kritike, ali i potencijalni prostor za transformaciju.
U atmosferi zasićenja, institucionalne slabosti, i identitetske borbe između autentičnosti i „evropskih vrednosti“, možda je upravo to najvažniji zadatak današnjeg Prajda: da ponovo pronađe jezik kojim će govoriti zajednici — i šire. Da li će se to desiti već ove jeseni, 6. septembra 2025, ostaje da se vidi.
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
