Na ovogodišnjoj Evroviziji u Liverpulu, Luke Black je sa pesmom „Samo mi se spava“ predstavljao Srbiju. Ušao je u finale gde je osvojio 24. mesto. Kako sam kaže pesma opisuje njegovu izolaciju od sveta, jer je tokom pandemije bio odsečen od sveta, ali da pesma govori o tome da ljudi moraju da se probude, jer se zlo množi kad se na njega zatvaraju oči.
U oktobru 2015. godine Optimist magazin je objavio intervju sa tobom, te ovo dođe kao neki follow up intervju da vidimo gde je i šta radi Luke Black. Koliko si se promenio za tih osam godina?
Hvala vam na tom intervjuu, sećam se da sam se tu prvi put video na naslovnoj strani! Dosta vremena je prošlo od tad, rekao bih da smo se ponovo našli kada mi je strast prema muzici u punoj snazi kao što je bila i tada. Dosta se promenilo od tada, puno odrastanja, menjanja mesta, rada na muzici, prekida i tako dalje. Rekao bih da sam ostao isti što se tiče intuitivnog stvaralaštva, ali malo zrelije pristupam muzici a i sebi.
Tada si mi rekao da je tvoj san da putuješ, upoznaješ ljude koji vole tvoju muziku i pričate o umetnosti. Koliko se taj san ispunio?
Definitivno je selidba u London tome jarko doprinela, u međuvremenu sam radio na raznoj muzici pa sam i sa muzičarima iz Portugala napravio jedan projekat koji je na neki način ispunjenje tih snova. Imao sam prilike u više navrata da pričam sa novim ljudima koji su otkrivali moju muziku tokom ovih godina i sve je to jedna divna stvar za umetnika.
Naravno, najvažnija stvar koja se desila u međuvremenu jeste svakako Evrovizija, ali mene zanima da li je bilo još nekih važnih stvari?
Ne bih rekao da je bilo nešto važnije od toga za moj život, ali stvari koje, iako možda sporijim tempom, su od velike važnosti za moju karijeru i predstavljaju ispunjenje još jednog sna!
Ludnica oko nastupa na Evroviziji je prošla i slegli su se utisci. Kako ti gledaš na tu evrovizijsku avanturu?
Rekao bih da je učešće u tako velikom projektu bilo veoma važno jer me je izvuklo iz rutine beskonačnog spavanja, morao sam da skočim 1000 koraka i da osmislim što bolje mogu taj nastup i postanem performer takve vrste u samo mesec dana. Ponosan sam na sebe što sam uspeo da do kraja izguram ceo taj izazov. Najveći dar Evrovizije su fanovi kojima se nisam nadao u celom tom procesu i jako mi je stalo do njih.
Tvoju pobedu na Pesmi za Evroviziju pratio je hejt. Hejt pojedinih pripadnika LGBT populacije koji su navijali za Džipsija, onih koji su navijali za Princa… To se prelilo i na srpsku dijasporu koja se nije uključila u glasanje za srpskog predstavnika. Kako ti to sve vidiš?
Nisam siguran da znam o čemu se radi, ali definitivno moja muzika i nastup nemaju veze ni sa čim osim intuitivnim stvaralaštvom – tako da se i pre i nakon pobede na PZE moj svet vrteo oko organizacije cele ideje bez mnogo vremena za pažnju na druge stvari. Takođe, nisam tip koji je takmičarskog duha, tako da meni Evrovizija sama po sebi i glasanje nemaju preveliki značaj osim da taj nastup na kraju bude izveden jer smo se moj tim i ja baš potrudili.
Koliko učestvovanje na Evroviziji otvara nova vrata?
Sigurno otvara mnogo vrata, barem nekoliko meseci nakon takmičenja, na umetniku i izvođaču je kako će to da iskoristi, šta su imali pre da ponude, šta posle i kojim putem žele da idu ali sigurno rad nije gotov kada se Evrovizija desi – tek tad počinje još veći napor! Trebalo bi svako da proba da se prijavi na naše takmičenje, ja nisam bio fan Evrovizije do skora pa sam se uvek snebivao da pošaljem muziku, ali kada god postoji prilika prijavite se i uživajte u vožnji.
Pričao si za medije i o mentalnom zdravlju. Koliki je stres preživeti prvo Pesmu za Evroviziju, te polufinale i finale Evrovizije, naročito kad uzmemo u obzir šta se dešavalo u Srbiji?
Dobra i loša stvar ove godine je da sam bio producent PZE nastupa i jedan od producenata evrovizijskog nastupa – nisam imao puno vremena za razmišljanje o nastupu jer sam danonoćno radio ne samo na nastupu već i organizaciji iza stejdža. Loša stvar oko toga je da sam skladištio podsvesno stresne situacije ali ništa što trodnevni san nakon Evrovizije nije rešio. U Srbiji se dok smo bili u Liverpulu desio niz stravičnih događaja koje su obeležile i ovo naše iskustvo tamo, meni je bilo bitno da kao predstavnik zemlje, iako je Evrovizija muzičko takmičenje, predstavim svoju zemlju i ono čime se ona nosi u tom trenutku, a to je velika tuga i bol.
Da li ti se još uvek spava i da li smo krenuli u proces buđenja?
Meni se ne spava, poruku buđenja sam doneo i sebi i nadam se drugima – i trudiću se da sve ovo ne zaboravim i da nastavim dalje da se borim i stvaram još više muzike.
Koji su tvoji muzički planovi za budućnost?
Imam rasprodat koncert u Londonu i nakon toga još datuma! Iza scene radim na svom nastupu i moram priznati da sam veoma zadovoljan – konačno ću korak po korak krenuti i da izdajem muziku koju sam dugo čuvao – tako da ćemo se družiti još – nadam se u Srbiji što pre!
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
