Prema međunarodnim ljudskim pravima, sanitarne usluge moraju biti dostupne, pristupačne i moraju pružati sigurnost i privatnost onima koji ih koristi. Međutim, transrodnim osobama se ovo pravo često uskraćuje ili ograničava, te se oni mogu suočiti sa diskriminacijom i nasiljem kada pokušaju da koriste javni toalet. Bliže rečeno, transrodne osobe neretko bivaju izložene uvredama i drugim tipovima uznemiravanja, pretnjama, pa čak i fizičkim nasrtajima i povređivanju prilikom upotrebe javnog toaleta. I to ne samo onda kada im se uskrati pristup javnom toaletu na osnovu njihovog identiteta, već i kada im je to pravo zagarantovano od same institucije, ali se dogode verbalni i/ili fizički napadi od strane drugih korisnika.
Osvrtajući se prvo na samo pravo upotrebe toaleta na osnovu rodnog i polnog identiteta, protivnici ovog pristupa tvrde da bi pojedinci trebali da koriste toalet u skladu sa njihovim biološkim polom, a ne identitetom. Ovakva perspektiva se zasniva na uverenju da je polni identitet određen biološkim polom, zanemarujući činjenicu da je identitet složena konstrukcija koja se razlikuje od biološkog pola. Dalje, ovakva perspektiva polazi od toga da se oni koji se identifikuju kao transrodni na neki način u zabludi ili devijantni. Istina je da se transrodne osobe tretiraju kod psihologa i psihijatra, ali ne zato što je transrodnost bolest, već jer transrodne osobe imaju patnju zbog diskriminacije kojoj su izloženi i od strane porodice i bliskih osoba, ali i od društva. Stres koji transrodne osobe osećaju može se postepeno nagomilavati i izazvati izražene negativne osećaje, koji dalje mogu dovesti do psihološkog poremećaja, odnosno anksioznosti i depresije. Odvajanjem transrodnih osoba od ostatka društva samo može stvoriti osećaj isključenosti, a nikako navesti osobu da ,,ne bude više transrodna” što nepromenjivo jeste.
Drugi argument protiv prava upotrebe toaleta na osnovu identiteta glasi da bi ovakvo dopuštanje pojedincima da koriste toalet koji odgovara njihovom identitetu moglo dovesti do zabrinutosti za sigurnost, posebno za žene i decu. Dakle, ono što oni tvrde jeste da bi dopuštanje transrodnim osobama da koriste toalet po svom izboru moglo dovesti do mogućnosti da predatori dobiju pristup ranjivim osobama. Ovakva tvrdnja nema osnova jer nisu poznati slučajevi prijavljivanja seksualnih napada ili uznemiravanja u javnim toaletima koje su počinile transrodne osobe. I dok u javnim toaletima postoji opasnost od predatora, ovaj rizik ne stvaraju same transrodne osobe, već je rizik oduvek prisutan. Time što se upotreba toaleta ograničava na osnovu biološkog pola se ne dobija efikasna prevencija seksualnog nasilja, već je bitno da toaleti ne budu na izolovanim lokacijama, te da budu obezbeđeni i da osoblje bude u blizini. Svakako, od suštinske važnosti jeste osigurati sigurne i pristupačne toalete za sve pojedince, bez obzira na njihov rodni identitet, i svaka osoba, bez izuzetaka, mora biti zaštićena od predatora i nasilnika.
Transrodne osobe se ne osećaju i često ni nisu zaštićene, pa se usled straha suzdržavaju od upotrebe javnog toaleta kako bi izbegli sukobe ili uznemiravanja. Ovaj strah je prisutan i kada im je dozvoljeno od same institucije da koriste toalet u skladu sa vlastitim identitetom jer je i dalje prisutna diskriminacija od drugih korisnika, koji se mogu pobuniti zašto je ,,muškarac” odnosno ,,žena” u njihovom toaletu, ne priznavajući njihov identitet. Na osnovu svega rečenog, šta bi bilo rešenja na ovo složeno i osetljivo pitanje? Prvenstveno je bitno da se donesu zakonske mere koje sankcionišu diskriminaciju i nasilje. Usled nedostatka zakonskih mera, neke privatne kompanije i organizacije su same trudile da donesu promene, pa je tako Target 2016. godine objavio da će omogućiti korisnicima da koriste toalet koji odgovara njihovom identitetu, što je dovelo do reakcije konzervativnih grupa i poziva na bojkot kompanije. Dakle, dok je i dalje bitno da kompanije i organizacije prave ovakve ustupke, to očigledno nije dovoljno, već je samo jedan od nekoliko kolektivnih koraka. Takođ je važno organizovanje obuke zaposlenih kompanija i organizacija o tome kako osigurati siguran i nediskriminirajući pristup toaletu svim pojedincima. Dalje, edukacija treba da se vrši i u školama gde bi se i među profesorima i među decom radilo na podizanju svesti o šteti uzrokovanoj diskriminacijom i isključenošću, te promovisalo razumevanje i prihvatanje svih identiteta. Znanje služi kao alatka za razbijanje stereotipa i promovisanja inkluzivnosti, ali svakako da bi u Srbiji uvođenje ovakve edukacije naišlo na otpor, kao što i je i nailazilo do sada. Otpor se događa i u drugim zemljama sveta, pa je tako, na primer, guvernerka Arkansasa, Sarah Huckabee Sanders, potpisala zakon kojim se zabranjuje transrodnim osobama da u državnim školama koriste toalet pola sa kojim se identifikuju. Osim toga, ova država planira i krivično gonjenje punoletnih osoba koje koriste javni toalet pola sa kojim se identifikuju. Clayton Crockett, otac transrodnog deteta, pojasnio je poslanicima u Skupštini početkom 2023. godine kako je slična politika u školi njegove kćerke dovela do toga da se ona oseća marginalizovanom: „Oseća da je na meti, da je diskriminisana, da je maltretiraju i da je odbačena.“
Ovakvo svedočenje jednog oca ima veliku važnost i trebalo bi ohrabrivati i druge roditelje da učine isto za svoju decu.
Da zaključimo, postoji više koraka u donošenju rešenja, i mada je otpor neminovan, ne treba odustajati od promovisanja inkluzije i prihvaćanja, te smanjenje društvene stigme i nejednakosti. Ostaju činjenice da je upotreba toaleta pitanje slobode i ljudskih prava, da trans osobe nisu seksualni prestupnici/e; i da primoravanje trans osoba da koriste određene toalete njih dovodi u rizične situacije. U međuvremenu, rodni neutralni toaleti mogu ublažiti problematiku trenutne situacije. Ovakvi toaleti se, na primer, već koriste u LGBT+ friendly kafićima po Beogradu, dok u drugim evropskim zemljama čak i u nekim školama poput škole Sägefeld u nemačkom gradu Ulmu. Ono što je pozitivno kod rodno neutralnih toaleta jeste to što omogućavaju svima da ih koriste bez obzira na njihov rodni identitet, pružajući siguran i inkluzivan prostor za sve. A koju bismo sličicu onda stavili za znak toaleta? Muški ili ženski simbol ili oba? Aktivista Sem Kilerman ima interesantno rešenje: sličicu wc šolje – jer na kraju krajeva, to je toalet!
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
