Dok Parada ponosa treba da predstavlja protest, Nedelja ponosa treba da bude svojevrsna proslava različitosti i jedinstva unutar LGBT+ zajednice. To je vreme za razmišljanje o dosadašnjim dostignućima, kao i za prepoznavanje budućih izazova i postavljanja jasnih ciljeva za dalju borbu, ali i vreme za negovanje solidarnosti među onima koji se identifikuju kao deo zajednice. Međutim, postavljanje se pitanje koliko je negovanje solidarnosti i jednakosti realizovano u praksi, imajući u vidu i kritike povodom ovogodišnjeg Belgrade Pride-a koji je navodno izostavio lezbejski sadržaj. Jesu li lezbejke zaista nevidljive unutar LGBT+ pokreta?
U temelju LGBT+ pokreta nalazi se otpor, te je i nemoguće nespomenuti neke ključne događaje poput Stonewallske pobune. Te sada već davne 1969. godine, čini se da su glavni akteri/ke bile trans žene i gej muškarci, no, svakako da su i lezbejke imale integralnu ulogu. Sa druge strane, postoji razlog zašto se baš slovo L nalazi na početku akronima. Naime, redosled je promenjen sa prvobitnog GLBT, a razlog za to jesu događaji vezani za epidemiju AIDS-a kada je došlo do jačanja gej-lezbejske solidarnosti i većeg stepena prepoznavanja lezbejki u zajednici.
Dok je ogroman deo gej muškaraca bolovao od AIDS-a, lezbejke su pružile pomoć u medicinskoj nezi, ali i bile njihov glas kroz aktivizam što je demonstriralo spremnost lezbejki da podrže gej muškarce u vreme kada im je to bilo potrebno, što je dalje izazvalo zbližavanje zajednice. Ovo zbližavanje kao da se negde kroz decenije koje su došle barem u nekoj meri izgubilo, te se danas žene koje vole žene nalaze u delimičnom pomračenju u narativima koji su pretežno usredsređeni na muška iskustva – kroz filmska ostvarenja (u filmovima o ženama koje vole žene krajevi su uglavnom tužni, nema mnogo veselih i pozitivnih filmova poput onih o gej muškarcima, kao što je „Love Simon“), zatim knjige (najpoznatije knjige su opet o gej muškarcima, ne postoje one koje su o ženama koje vole žene, a da su jednako popularne među svima iz LGBT+ zajednice), ali i postojanja mnogo više gej klubova i barova u odnosu na lezbejski prostor.
Ovakav obrazac može doprineti osećaju otuđenosti među lezbejskim zajednicama i jačanju ciklusa nevidljivosti. U tome koliko je jaka hijerarhija unutar zajednice u prilog govori i to što pojam „gej“ na neki način može predstavljati i čitavu zajednicu – sve druge seksualnosti i identiteti imaju svoje zastave, dok se jedino nije javila potreba za zastavom koja bi predstavljala samo gejeve već je za njih podrazumevana ona zajednička, dugina. I sam Pride se (i to ne pričajući samo u Srbiji već i u mnogim drugim državama) neretko oslanja na hipervidljivu i čak seksualizovanu reprezentaciju gej muškaraca, zasenjujući druga jednako bogata i raznolika iskustva.
Prethodnih godina su se u programu Belgrade Pride-a nalazili i događaji koji su uključivali lezbejska iskustva, poput predavanja o tome zašto je slovo „L“ na prvom mestu u LGBT+ akronimu, te razne druge diskusije, izložbe, žurke, da bi ove godine, Belgrade Pride naišao na kritiku da je takav sadržaj izostao. Ukoliko je ova tvrdnja tačna, mora se zaključiti da nedostatak sadržaja može biti uistinu opasan jer šalje poruku da se svi glasovi ne vrednuju jednako. Nedelja ponosa je savršena platforma za zagovaranje jednakosti i podizanje svesti, te nužno mora obuhvatiti sve identitete – i u tome „leži“ zadatak organizatora/ki, da postignu inkluzivnost kroz programe.
Prostor za lezbejske narative se mora obezbediti kako u Beogradu, tako i u Novom Sadu, kako bi onda došlo do rešavanja specifičnih problema. Ako je Nedelja ponosa proslava prihvatanja, onda to i jeste trenutak za razmišljanje i prepoznavanje glasova koji su utihnuli. Odsustvo lezbejkog narativa se ni u kojoj prilici ne treba posmatrati kao izolovano pitanje, već kao simptom širih sistemskih nejednakosti unutar LGBT+ pokreta. Podižući lezbejske glasove i zalažući se za njihovu vidljivost, možemo krenuti ka inkluzivnijem i reprezentativnijem odnosu koji poštuje bogatstvo svih identiteta unutar zajednice.
Svakako su se u istoriju LGBT+ aktivizma u Srbiji upisale i brojne istaknute lezbejke poput Lepe Mlađenović, koja je za svoj rad i doprinos i dobila nagradu Filipe de Suza, Međunarodnog komiteta za ljudska prava lezbejki i gej muškaraca. I aktuelni ŽVŽ festival je odličan prostor ne samo za promociju umetnosti žena koje vole žene, već i za jasnu poruku da se ovaj identitet i seksualnost poštuju. Ujedno, ovaj festival je i dokaz da lezbejke nisu potpuno isključene iz LGBT+ zajednice u Srbiji; što ne briše i potrebu za razvijanjem i jačanjem jednakosti. Možda zbog finansija nije uvek moguće da pojedinci podržavaju proizvodnju filmova, TV emisija i literature u kojima su lezbejske priče i iskustva, ali je svakako moguće raditi podcastove koje se fokusiraju na lezbejska iskustva. I na podcastovima se može baviti tim temama, ali je takođe moguće i organizovati i obrazovne radionice koje edukuju o lezbejskim temama, istoriji i doprinosu pokretu, ali i problemima sa kojim se suočavaju poput zdravstvenih, itd.
Dok se dosta govori o zdravstvenim problemima sa kojima se muškarci mogu suočiti zbog nezaštićenog seksualnog odnosa, malo ili čak nikako se govori o tome koje zdravstvene rizike nosi seksualni odnos između dve žene i na koji način mogu da se preventivno zaštite. Pored svega ovoga, od važnosti je i stvaranje bezbednih prostora gde se lezbejke mogu sastajati i upoznavati. Naposletku, mora se osigurati da Parade ponosa i festivali imaju jaku lezbejsku zastupljenost u svojim sastavima i programima, od govornica do izvođačica, pa i da se lezbejke nalaze u liderskim ulogama u LGBT+ organizacijama kako bi osigurale da njihov glas bude uključen u proces donošenja odluka.
U LGBT+ zajednici, koja je marginalizovana, ne sme postojati bilo koji oblik seksizma ili isključivanja – tek u udruženoj zajednici možemo istinski proslaviti ono što bi Ponos trebao da predstavlja: ujedinjeni front protiv ugnjetavanja, koji se zalaže za sve oblike ljubavi. Od drugih slova LGBT+ akronima se očekuje solidarnost, a od onog prvog slova, L, očekuje se glasnost u borbi za svoja prava.
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
