“Ja sam neko ko voli da se kreće, da gleda ljude i građevine“, otkrio je srpski književnik Bojan Krivokapić na promociji svoje knjige „Vila Fazanka“. „Volim da zamišljam živote iza prozora, iza zidova u dvorištima, neko sam ko voli i urbani i ruralni ambijent.“ Njegov roman koji je minule godine bio nominovan i za Evropsku nagradu za književnost je upravo na tom tragu.
Glavna junakinja Ana je veći deo svog života provela u velikim gradovima. Čak i nakon odlaska u penziju ona kupuje stan u gradu, „sa pogledom na Dunav i Dom armije“, sa namerom da tu i ostane. Ali kako uvek biva kada čovek nešto planira, Bog vazda umire od smeha. Tako je bilo i ovaj put. Nemir, onaj najgori, iz minulih vremena, ne dozvoljava Ani da se skrasi. Duhovi prošlosti su i dalje živi. Samoubistvo brata, potonja smrt roditelja, stradanje prve ljubavi, pronalazak leša lokalne udovice… samo su neke od trauma koja je Ana zakopala duboko u sebi.
Sledeći ideju da voli i urbani i ruralni ambijent, Krivokapić vodi svoju junakinju u ravnice na severu zemlje. Ana odlazi u Vilu Fazanku kako bi pričuvala kuću i psa svoje najbolje prijateljice. Ono što je inicijalno trebalo da bude rutinska usluga kratkog daha, pretvara se u nešto mnogo trajnije i ozbiljnije.
Slučajni susreti sa, naizgled, običnim ljudima, kroz priče o njihovim ljubavima, gubicima, čežnjama, usponima, padovima Vila Fazanka postepeno postaje Dom. I to ne samo Anin, već i onih koji svojim sudbinama gostuju u njoj. Ne čudi što knjigu kritika opisuje kao „roman-dvorana ogledala“ jer se u njoj priče međusobno uokviruju i prelivaju jedna u drugu, stvarajući na taj način slojevitu narativnu strukturu.
U Vili Fazanki ponovo oživljavaju, ne samo duhovi pokojnika koje je Ana ceo život nosila sa sobom, već i drugih posetioca ove kuće u ravnici.
Čitaocima ovog magazina posebno bi bila zanimljiva priča o Sveboru, piscu, kome je trebalo vremena da shvati da svet ne gleda rado na dečake u maminim štiklama i muškarce koji otvoreno izjavljuju naklonost ili ljubav. Odrastajući u porodici čiji članovi nisu bili sposobni da iskažu osećanja, Sveboru su docnije bile potrebne godine da, u vezi sa Svedranom, polako započne proces otapanja leda oko svojih emocija.
Vila Fazanka će i njima širom otvoriti dveri i ohrabriti ih da postanu porodica ili da, makar, nastave da tragaju za njom, jer će celoviti postati tek kada savladaju prevazilaženje gubitka.
Svaka priča u ovom narativnom mozaiku donosi po jednu krhku, ali važnu istinu o čoveku. Svi smo, na ovaj ili onaj način, u potrazi za mestom koje možemo nazvati svojim, ma koliko ono bilo privremeno ili izmaštano.
„Vila Fazanka“ je roman u kome se, ispod svakog sloja tišine, krije pulsirajuće srce. To je knjiga koja ne viče, ne dramatizuje, već pažljivo šapuće o onome što svi znamo, ali retko priznajemo – da čovek može da se izgubi i u najlepšem pogledu na Dunav, i da pronađe sebe usred pustare, pored psa i ruža koje ne prestaju da mirišu čak ni kad niko nije tu da ih zaliva
„Ja sam pisao o nekoj izmaštanoj kući, o cveću. I nije dobilo ove obrise“, ispričao je Krivokapić na promociji svoje knjige. „A onda sam uveo biljni svet u to dvorište, biljni svet koji je neka ruka posadila. Posadila je lavandu, bosiljak, terala je ose.“
U vremenu kada brzina i površnost dominiraju, Krivokapićev roman pruža drugačiji ritam, onaj koji zahteva usporavanje, zastajanje i promišljanje. I upravo zbog toga „Vila Fazanka“ ostaje sa čitaocem i dugo nakon što je poslednja stranica zatvorena.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
