Opšta mesta postoje s razlogom, a taj razlog nije da bismo imali šta da preziremo i na šta upiremo prstom; jednostavno, opšta mesta su manje ili više precizan odraz potrebe društva da, krećući se ionako najbezbednijom sredinom puta, nađe smisao unutar sveprisutnog i postojano narastajućeg haosa. Dobro je, dakle, što opšta mesta postoje, pa i u popularnoj kulturi, koja, je l’ da, mora da bude široko prihvatljiva i lako prijemčljiva. Problem nastaje u susedstvu – u onoj tački unutar koje opšta mesta bivaju puki odraz i rečit dokaz intelektualne i drugih pojavnih oblika lenjosti i nepopravljivog kaluklanstva. Negde upravo na toj tački je sigurnu kuću, na žalost, pronašao baš frišak dokumentarni film Vil i Harper (Will & Harper), neprikriveno aktivistički i otvoreno didaktički pozicioniran, a koji se nedavno našao u ponudi vazda eklektičkog Netfliksa.
Premisa je (i, da zabune ne bude) krajnje jednostavna – holivudski superstar i komičar definitivno specifičnog pristupa smešnom, Vil Farel (tokom ovih par decenija u čelima glumačkih kolona desetina i desetina tamošnjih bioskopskih, a onda i striming hitova) odgovara na mejl svog omiljenog saradnika iz TV emisije Subotom uveče uživo (Saturday Night Live – SNL) i očito bliskog prijatelja, koji ga obaveštava da je pod starije dane (sa već odraslom decom i brakom iza sebe) rešio da se zaputi u proces tranzicije i postane ono što je TAKO dugo i priželjkivao i svesrdno potiskivao – žena. Prijatelj je, dakle, sada, prijateljica, odlučio se za ime Harper (po Harper Li, autorki neprolaznog bestselera Ubiti pticu rugalicu, sa kojom je njegova majka išla u školu), i Vil Farel kreće na taj put naknadne spoznaje sa tom svojom srodnom dušom (pomenimo da su njih dvojica godinama unazad predstavljala oproban glumačko-scenaristički dvojac u pomenutoj hit-emisiji, te već postoji dinamika njihove bliskosti i zajedničkog bitisanja). Ovo je onda, uz već pobrojano, i film-puta (road movie), a budući da se odabrana ruta tiče američkog Srednjeg zapada (Midwest), dakle, ruralnijeg dela SAD, mogao se očekivati i upliv amerikane, tog specifičnog podsoja splina i melanholije, čiji je jedan od temeljnih motoa da nema povratka kući, odnosno, da je život tako ustrojen da je tako nešto suštinski i u onim najznačajnijim, idejnim i emocionalnim ravnima zapravo nemoguć ili barem teže izvodljiv. Naravno, postojala je bojazan kako će proteći taj možda i čeoni sudar između narečene amerikane i Farelove komičarske javne persona (a onda i dalje aktuelne i rastuće baštine skeč-emisije Saturday Night Live), ali na kraju i nije bilo realnog razloga za strepnju, jer, naprosto, ovaj film u svojoj nepremostivoj površnosti i nije otišao tako daleko i tako duboko, put takvih i tako pipavih finesa.
Vil i Harper je film koji ima začudan potencijal (i to, reklo bi se, brižljivo kultivisan, na kome se (neznano zašto insistiralo) – da iziritira, pa i antagonizuje čak i one koji su tim svetonazorima i slobodarskim idejama i svesti o važnosti ličnih izbora uvek i svugde bez daljnjeg skloni; ovaj dokumentarni film, uz velik znak pitanja u kojoj meri je ovo dokumentaran/veristički sadržaj i prikaz, a koliko je sve to možda i glumljeno/izscenirano (da ne kažemo i stejdžovano) je izrazito kalkulantski rad koji to teško uspeva da prikrije. Vil i Harper, uz sve zgodne i već prisutne sastojke i postavke, ne uspeva da se izrodi u dirljivu dramu o bilo čemu (seksualnim i širim identitetima, prijateljstvu, bliskosti, samospoznajama, ličnog u koliziji sa društvenim i neretko rigidnim i bigotskim, putovanju bliskih duša, blagotvornim odrastanjem i pod stare dane…), jer je utega o metaforičkom vratu ovog filma koji bi u isto vreme i da ispriča priču, i da predoči situaciju, i da opomene, i da polemiše, i da drži pridiku… jednostavno preteška za tako plitke temelje i korene. U ovom filmu je sve proračunato na način kakav srećemo u onim pararijalitijima, odnosno, emisija iz podsfere životnog stila kakve stižu sa kanala TLC i sličnih drugih izvora; proračunate su i suze na koje ovde očito pledira, što je najporaznije u projektovanom emotivnom vrhuncu filma kada se akteri rasplaču nakon što im Indijanci koje su sreli u baru, navodno, samoinicijativno, zapevaju tradicionalnu im popevku kao vid podrške za taj put kojim se to dvoje prijatelja zaputilo. Vil Farel je često ciljano iritantan u svojim filmskim rolama, i reklo bi se, da to čini i jedan od osnova njegovog komičarskog identiteta i pristupa, a ovde to prelazi i granicu paroksizma. Može se pri ovom sudu otići i koji korak dalje, pa zapitati se nije li to možda neki viši koncept komedije koji je, usled te inovativnosti, teže pojmiti; s druge strane, nejasno je kako nešto do te mere lišeno duhovitosti i nepatvorenosti može da proistekne iz evidentno značajnog im zajedničkog poduhvata dva prekaljena majstora komedije.
Međutim, najupitniji je već pominjana nadobudna didaktičnost ovog filma i u aspektima i u celini sagledano i odmeravano, kao da se krenulo od sumanutog, pa i obesnog uverenja da će sama tema biti dovoljno pokriće za hvalospeve, ili čak da se svaka zamerka na kvalitet ovog filma može odbaciti kao prikriveni animozitet onih koji kriju da su zapravo zgroženi onim o čemu ovaj film nastoji da progovori. Visoko uzdignut prst autora ovog filma (reditelj je, pomenimo i to, Džoš Grinbaum, koji se preporučio, inače, vrlo dobrim filmovima Postati Džejms Bond, Barb & Star Go to Vista Del Mar, Pušteni s lanca) zahteva bespogovorno obožavanje, dok na drugoj strani nudi hrpicu mršavih argumenata u svoju korist i gomilu povoda za srčane zamerke; naprosto, kvir filmovi koji stižu iz produkcionih visova imaju veću odgovornost prema pitanju sadržaja i obrade istog, nije sve u nameri, dosta toga je i u iskrenosti i umešnosti. Ovo je nedopustivo, lenjo opštemestašenje unutar kvir problematike, koja onda od tako niskokaloričnog i lenjog delanja teško da može nešto iole važnije da „prihoduje“.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
