Svima je poznat događaj od pre nekoliko nedelja, kada je na Fakultet političkih nauka upala grupica neonacista i nasilno prekinula tribinu Studenata za slobodu – FPN o pobačajima prohibicije i mogućim načinima legalizacije marihuane. Iako predstavljaju manjinu u Srbiji, manjinu čija prava nisu ni na jedan način ugrožena, oni nedostatak ljudstva i razuma nadoknađuju pukom silom. Bili su glasni, agresivni i krajnje primitivni u svom nastupu, nazivajući prisutne studente narkomanima i drugim pogrdnim imenima. Situacija je brzo eskalirala kada su gađali papirima i nabijali se u lica učesnika kako bi ih zastrašili.

Ono što većini nije poznato jeste činjenica da dekan fakulteta, dr Ilija Vujačić, nije želeo da pozove policiju, računajući na to da niko drugi neće uraditi isto zbog autonomije fakulteta. Ostao je pri svojoj odluci čak i kada me je jedan od tih huligana pljunuo u lice samo zato što sam ga fotografisala. Dekan je takođe zabranio nastavak tribine kada je policija izvela naciste po pozivu jednog od studenata. Svedoci smo fakultetske administracije koja, suočena sa ekstremistima na svom fakultetu, povija rep i maše belom zastavom.

Isti pripadnici neonacističke grupe trenutno učestvuju u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu čija sam studentkinja treće godine. Na samom početku blokade radikalni komunisti izazvali su tri napada (napali su čak i fakultetsku upravu i obezbeđenje), pre nego sto su u svoje redove primili i prethodno pomenute agresivne nacionalsocijaliste. Vest o mom napadu brojne kolege u grupi Studentski pokret 2014 su sa likovanjem podržale i opravdavale. Ne samo da je Filozofski fakultet postao mesto tolerancije klerofašističke ideologije, nego studenti otvoreno podržavaju svoje nasilne saradnike u blokadi. Pojava radikalnih i militantnih grupacija nije ništa novo, ali ono što mene ostavlja popuno preneraženu jeste podrška i tolerancija prema istim grupama od strane mojih kolega i same uprave. Neverovatno me je sramota što studiram fakultet koji gradi reputaciju žarišta najgoreg skupa ideologija koje su zaživele u našoj istoriji.

Gorepomenute kolege blokaderi su takođe pre mesec dana zauzele učionicu predviđenu za tribinu: “Ideologija LGBT pokreta u Srbiji” koju sam organizovala kao predsednica Studenata za slobodu na Filozofskom fakultetu. U okupiranoj učionici orio se smeh dok su u isto vreme, već poznati nacisti, po celom fakultetu bacali letke sa ispisanim rečima: “Stop promociji pederastije na fakultetima”. Da je neko sa strane posmatrao situaciju došao bi do zaključka da su sarađivali. Uprava fakulteta, tradicionalno, nije osudila homofobične postupke ni levih, a ni desnih ekstremista.
Uznemirujuća je činjenica da ovo nisu izolovani slučajevi gde uprave fakulteta Univerziteta u Beogradu tolerišu i zataškavaju nasilne akcije ekstremista. I tu dolazimo do pravog problema. Imamo situaciju gde grupica nasilnika teroriše i uskraćuje slobodu govora studentima i upravu koja ne reagujući na takve incidente, ne samo da toleriše već i ohrabruje njihove akcije. Kako stvari stoje, rečenica: ”Nа krаju nećemo pаmtiti reči nаših neprijаteljа, već ćutаnje nаših prijаteljа”, jednog od najvećih boraca za ljudska prava, Martina Lutera Kinga, danas je za naš univerzitet, čini se, relevantnija nego ikada.

Podsetimo se prošlogodišnjeg skandala, kada je nekoliko radikalnih levičara fizički napalo Ratka Nikolića, jednog od vođa i osnivača Studenata za slobodu – Srbija, ispred Filozofskog fakulteta. Jedan siledžija ga je udarao i vikao: “Pičko pederska!” dok su ga ostali bodrili. Isti akteri nasilno su prekidali tribine SZS-a na Filozofskom i Pravnom fakultetu. Još se nije dogodilo da uprava ili ostali studenti nekog od ovih fakulteta javno osude akcije nasilnika, bili oni ekstremni levičari ili ekstremni desničari.

U Srbiji nažalost nije neverovatno da različite ekstremističke grupacije koje ukidaju slobodu govora, šire homofobiju i ugrožavaju bezbednost studenata Beogradskog univerziteta prolaze nekažnjeno od strane policije, ali je prosto nedopustivo da predstavnici akademskih građana padnu na najniži mogući nivo i dopuštaju da takva dela prođu bez osude. Poražavajuća je i činjenica da brojni studenti sami ignorišu ili čak podržavaju akcije ekstremista samo zato što napadaju njihove neistomišljenike.

To što podršku ne nalazimo među kolegama nikako nije obeshrabrilo ni mene, a ni moje prijatelje u SZS – Srbija. Štaviše, suočeni sa ovakvim pritiskom od strane najgorih huligana da se povučemo, uvereni smo da činimo pravu stvar. Nikada nisam sumnjala u ispravnost svojih postupaka, ali reakcije koje dobijam su pravi indikator u kojoj je meri zapravo borba za slobodu svih ugroženih manjina potrebna.

Piše: Ana Jakšić

Related Posts