Strip „Tenkača“ zaslužuje da se nađe na stranicama magazina Optimist već i zbog izvanrednog prepeva samog naslova za koji je „odgovorno“ uredništvo izdavačke kuće „Darkvud“ i prevodilac Mirko Jakovljević. Osim što su, u istom duhu, ostale junakinje postale Mlaznjača i Podmornjača, strip „Dve cure, jedan tenk“, kao i ceo serijal „Tank Girl“, prosto isijava kvir.
Ne čudi što je jedan poseban print ove junakinje na majicama nastao specijalno povodom protesta protiv Klauzule 28, zakonskog predloga Margaret Tačer. Ovo zakonsko rešenje predlagalo je, više od trideset godina pre DeSantisa, Putina i Trampa, da „lokalne vlasti ne smeju namerno promovisati homoseksualnost ili objavljivati materijale u cilju promovisanja homoseksualnosti“ i zabranjivalo je „učenje u državnim školama o homoseksualnosti kao prihvatljivom obliku porodičnih odnosa.“
„U Londonu čak postoje nedeljna okupljanja lezbijki koja se nazivaju ‘Tank Girl večeri.’“, govorio je tada Tom Astor, izdavač magazina „Deadline“ u kome je ovaj strip imao svoju premijeru.
Ali da krenemo od početka. Strip čija se radnja dešava u postapokaliptičnoj Australiji, nekoj uvrnutoj verziji onoga što možemo gledati u filmskom serijalu Pobesneli Maks, osmislili su britanski crtač i scenarista Džejmi Hjulit i pisac Alan Martin.
Njih dvojica su se upoznali na koledžu gde su i odmah počeli da sarađuju. Martin je u to vreme sa grupom ljubitelja stripova osnovao bend čija je jedna od pesama bila i „Rocket Girl“. Naime, nakon premijere filma „Supergirl“ oni su svakoj svojoj pesmi dodavali sufiks „girl“.
Dok su radili na fanzinu „Atom Tan“, Hjulit je nažvrljao devojku neurednog izgleda sa ogromnim i nepraktičnim oružjem u rukama. Jedan njihov prijatelj je u to vreme za dizajniranje slušalica kao inspiraciju koristio one koje su nosili vozači tenkova u Drugom svetskom ratu. Martin je sa njegovog stola ukrao jednu od stotinu fotografija tenkova i dao ju je Hjulitu. Ovaj ju je ubacio iza ilustracije već nacrtane devojke i dodao logo sa natpisom „Tank Gril“.
Ilustracija je objavljena u fanzinu kao poster, a serijal „Tank Girl“ zvanično je počeo da izlazi 1988. godine
Nastao pod jasnim uticajem panka ovaj strip je tokom osamdesetih i devedesetih godina minulog veka postao veoma popularan u politički obojenoj kontrakulturi. Tenkača je postala simbol otpora i slobode, a njena slika počela je da se pojavljuje na posterima, majicama i, čak, na donjem vešu.
„Ona je bila Telma i Luiz pre Telme i Luiz, bila je Pobesneli Maks koga je obukla Vivijen Vestvud, Ekšnmen figure koje bi kreirao Žan-Pol Gotije“, rekli su o svom nacrtanom čedu.
U zenitu popularnosti jedan broj stripa dospeo je u ruke Rejčel Talalaj koja se zaljubila na prvi pogled u Tenkaču i odlučila da snimi film. Činilo se da je, producirajući filmove „Lak za kosu“ i „Plačljivko“ Džona Votersa, stekla osećaj za kemp i da je režija u sigurnim rukama.
Međutim, uprkos tome što su prve redove scenarija i nacrtane kadrove uradili originalni autori, ovaj film je 1995. godine doživeo kolaps. Dočekan je na nož kako od strane kritike, tako i od većeg dela publike i samih fanova stripa.
Iste godine „Tenkača“ odlazi u penziju.
Hjulit se okreće radu na bendu Gorillaz, a Martin takođe svira u više muzičkih sastava, ali radi i na nekim drugim scenarijima i stripovima. Tenkači se vratio tek 2007. ovaj put sarađujući sa drugim crtačima.
Ispravno shvatajući da sveti nije dovoljna samo jedna, Martin u prvom delu trilogije „Dve cure, jedan tenk“ koju crta Bret Parson, donosi dve. Ili, makar, to tako izgleda.
Ovaj put Tenkača je nekako, u duhu panonskog mornara, uspela da izgubi svoj tenk. Zapravo, izgubio ga je na kocki njen mužić-pužić, kengur mutant Buga, ali to će ostati njegova mala tajna. I sada Tenkača i njena disfunkcionalna družina moraju da nađu način da zarade, čitajte opljačkaju, dovoljno novca za nabavku novog tenka. Prva liga je što dobijaju sumnjivu dojavu od Beskofeinskog Dejva, nesrećno navučenog na kafu bez kofeina, o tri tovara kontejnera istrošenih novčanica koja se šalju na uništavanje. Pošiljka će proći kroz Alison Springs tačno u podne i ne sme da im izmakne.
Ono što im je, pak, promaklo, jeste da je stari tenk završio kod galeristkinje Magnolije Džouns. Ono što njen pomoćnik Rob Roj Zalizanko ne zna (a, boga mu, ni ona) jeste da će pogled na ovaj tenk u njenoj glavi probuditi sećanja i emocije za koje nije znala da ih ima. Vođena više instinktom, nego bilo čim drugim, Magnolija brije kosu, oblači svoj slučajno sačuvani kostim Ramonsa i u svom tenkiću odlazi na daleke pute, koji će je, kako bi se sakrila od panduracije u poteri, odvesti u Alison Springs.
Ono što ni ona ne zna jeste da se general Flečer ovaj put baš naložio da „načisto skenja Tenkaču i baci je u ćeliju da trune.“ U tu svrhu je „smislio divan, mada naizgled nemoguć plan“.
Ovo je samo uvod koji jasno nagoveštava ludilo u najavi. Biće tu mnogo manične jurnjave, krvoliptanja na sve strane, psovanja i vulgarizama svih vrsta, stravičnog dvostrukog sisotresa, i još tona satiričnog preterivanja u tom duhu kako bi se ismejao konzumerizam i lažni moral.
Da li zbog sa godinama stečenog iskustva u pisanju (ili u nečemu drugome), ali za razliku od ranijih ova priča Alana Martina ima mnogo više jasne strukture od onih ranijih. Kao da mu je ideja vodilja bila da priča deluje više korporativno. Nekontrolisano ludilo iz starih priča postalo je kanalisanije, u maniru koji se lakše može plasirati na tržište kao brend. Motivi na stranu, sve ovo je doprinelo da priča bude čitljivija od onih pisanih u daleko anarhističnijem stilu. Mora se imati na umu da je ovo 2024. godina i da je Alan Martin imao dobar osećaj kada je odlučio da priču prilagodi novom vremenu i drugačijoj publici.
Kao neko ko je veliki van ovog stripa, Parson vešto uspeva da stvori vizuelno upečatljiv svet, šaren i dinamičan, ali i da uhvati suptilne nijanse ove iščašene stvarnosti bez gubljenja fokusa.
Stvarajući heroinu dovoljno snažnu da se odupre zahtevima društva i koja odbija da se uklopi u unapred pripremljenu socijalnu nišu, tvorci Tenkače kreirali su ideal koji prijanja kako klimi poznog dvadesetog tako i očekivanjima prvih decenija novog stoleća.
Možda će Margo Robi čija se producentska kuća zainteresovala za ovaj strip uspeti to da nam i dokaže i na filmskom platnu. Do tada, Darkvud je već najavio nova izdanja u svojoj novopokrenutoj ediciji Luna.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
