Ako se prihvatimo postmoderne mantre da su sve priče već uveliko ispričane i da se onda u taj ravni vazda krećemo po tankom ledu koji nas tek za neko vreme deli od mulja bezidejnosti i sveopšte potrošenosti svega i svačega, uvek i svugde, ni nećemo stići daleko, ni mnogo odmaći. Sve i da je tako (a nije da nije!), preostaje nam da „krckamo“ ono što nam je dato, vežbamo narečeni cinizam pri vaganju sveže pristiglih darova iz domena popularne kulture, nekim čudom i dalje živuće, nastojeći, ako, kad god i koliko god možemo, da u ponudi kakva jeste i kakva, kanda, jedino i može da bude pronađemo nešto valjano, svetlo, prefinjeno, osobeno, vredno pažnje – slušalačke, čitalačke, gledalačke… A na sreću takvih darova i plodova nadahnuća i zrele i atipičnije, na mahove i u pojedinim slučajevima i odvažnije vizije ipak i dalje ima, samo se mora uložiti napor da se to zameti i locira u ovom nepregledu obično brzopoteznih i nadražaja upitne prirode i baš kratkog roka trajanja.
Rešimo li da suzimo vizir na aktuelnu ponudu arthaus filmova, pa još i dodatno „sitnije“ kvir provenijencije, barem za ovaj broj Optimista imaćemo šta da izdvojimo i pohvalimo. Tako je nakon ovdašnje srpsko-festivalske premijere jesenas, na festivalu Merlinka u ovdašnju redovnu kino- distribuciju (doduše, ograničenijeg opsega, a to je, imajući u vidu profil filma, sasvim prirodan sled (prikazivačkih) stvari i izbora) stigla dramedija (što je kliping, izvedenica za spoj drame i komedije) Seks (Sex) norveškog sineaste Daga Johana Haugeruda. Film je došao sa načelnom preporukom učešća u Panorami, zvaničnom programu i dalje nepobitno prestižnog Berlinskog filmskog festivala, gde je ovo ostvarenje ovenčano i poznatom nagradom Tedi za najbolji kvir film na uzorku svih filmova i svih programskih selekcija. A već sada, pri početku suštinskog dela ovog prikaza mora se istaći i sledeće – Seks predstavlja prvu trećinu već uveliko prikazane tematske i idejne trilogije – drugi deo je film Ljubav (sa svetskom premijerom koncem prošlog leta – na Venecijanskom filmskom festivalu, a takođe prikazan krajem godine za nama na Merlinki), a završni treći su Snovi, koji su zimus dobacili i do svakako laskave nagrade za najbolji film u glavnom takmičarskom programu par redova više ovde već pomenutog Berlinala. To je samo faktografija, manje ili više zanimljiva, manje ili više neophodna radi opcrtavanja što preciznijeg profila film koji treba predočiti po pitanju valjanosti i uspelosti, ali ono što je ovde vidno značajnije je da je Seks zdrav i prav arthaus film pomalo starostavnog naturalističkog i preglednijeg kova, čija je ta onovremenska struktura u smislu biti pomalo oprečna onome o čemu ovo poprilično kamerno i hiperverbalizovano ostvarenje nastoji da progovori. A upravo u toj tački možemo u priču uvedemo i kvir okvir, kao povod i/ili izgovor zašto o Haugerdovom Seksu pišemo i govorimo na stranicama Optimista; naime, kvir motivi ovde nisu tek zgodan ukras (kako to neretko biva poslednjih godina, ako ne i decenija kada je u pitanju tipski festivalski ili fondovski film evropske podfele), oni su integralni deo priče čiji akteri nekim svojim ritmom, čak i vidno nehajno, praktično u hodu repetitivne i, samim tim, nenadahnjujuće svakodnevice, razmišljaju o svojim identitetima, u smislu ima li ih rezona preispitivati, nadograđivati, možda i temeljno menjati, ili možda poricati i time trasirati put budućim, odnosno, skorašnjim traumama, koje ionako samo čekaju da se ispile i preinače se u teški balast na leđima ionako mahom klonulih i ljudi na izmaku ne samo fizičkih, nego i mentalnih i duševnih snaga.
U slučaju zapleta u Seksu govorimo o minimalističkoj postavci koja na prvih par pogleda čak zaliči i na dosetku – film se otvara zaista dugom dijaloškom scenom u kojoj pratimo prilično relaksirani i „niskoenergetsku“, a posve nenadanu ispovest u kojoj jedan od odžačara priznaje svom kolegi i nadređenom da je tog ili prethodnog dana, iako je strejt, imao usputni seks sa jednim od klijenata, jer mu se naprosto dopao pogled u očima klijenta koji ga je pozvao na tu vrstu intimizacije. Onaj koji sluša ispovest deluje zblanuto, ali ni najmanje ne negoduje, već tiho i sporovozno pokušava da dođe do pojašnjenja i korena te odluke svog inače veoma staloženog, porodičnog i, reklo bi se, veoma običnog kolege i, kanda, prijatelja. Priča se potom nastavlja takođe podužom razgovornom scenom između tog preljubnika za, čini se, jednokratnu potrebu i njegove supruge, koja je, nakon prvobitnog ravnodušja, krenula da građanski uljudno preispituje bit svog braka i sopstvene pozicije i dalje sudbine u odnosu, koji je, eto, stigao do te transformativne i prelomne tačke. I potom film sve do kraja, uz promenu okruženja i scenografije, zadržava tu svoju kamernu i hiperverbalizovanu suštinu, zaodenutu (u stilskom smislu) bespogovornim naturalizmom, oličenom i u nenametljivom snimateljskom radu i glumačkom pristupu toj definitivno veristički ustrojenoj problemskoj situaciji. U smislu rediteljske postavke i dominantnog stila, Haugerud baštini ono što je preostalo od ionako skandinavske Dogme, filmskog pokreta s kraja prošlog veka koji je tvrdokorno insistirao upravo na verizmu (bez lažne radnje, odnosno, radnje koje ne bi bila moguća i u stvarnom životu, bez opsežnijih intervencija na zvuku, bez veštačkog osvetljenja…), relaksirano prevodeći tu modu u ovovekovni film na kome je naglasak na sadržaju i na ideji, a ne na strogo kontrolisanoj formi. Osim toga, u ovom filmu se lako može prepoznati koji je (takođe prošle godine) oskarovac primenio u svojoj Anori – u smislu da je očigledna snažna želja da se u konkretnim okolnosti preispita gde su krajnje a prirodne scene dijaloški postavljenih scena, odnosno, do koje tačke se može dovesti razgovorna scena da se ne naruši njena organska bit. Uz to, Seks je komunikativan, šarmantan, duhovit i zabavan film u koje se glavolomnim pitanjima identitetskih finesa pristupa prilično opušteno i lekovito blago posprdno. I na toj koti onda Seks ubedljivo raskida sa u ovom prikazu već pominjanim obrascima fondovsko-festivalskog filma koji je nasuprot nepredvidivosti i svežini preimućstvo dao jalovoj sigurnosti.
Naravno, krajnji smisao i kvalitet Seks će dobiti kada budemo u prilici da pogledamo i preostala dva dela ove trilogije (a kvirovanja ima i u ta dva preostala ostvarenja, tako je najavljeno); nećemo ni na to čekati predugo – Ljubav ulazi u bioskopsku distribuciju upravo u trenutku kada nastaje i ovaj prikaz, dok su Snovi najavljeni za novembar tekuće godine. Ali to je već nevolja sa konceptualizmom, koji jednostavno uvek teži za što punijim kontekstom kao najprirodnijem od svih prirodnih mu habitata.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
