U maju 2025. godine, u organizaciji Centra za kvir studije, uz podršku Fondacije Hajnrih Bel i Evropske kuće u Beogradu, održan je panel posvećen istopolnim porodicama u Srbiji. Na događaju su govorile žene koje odgajaju decu u istopolnim zajednicama, kao i pravnice, profesorke i aktivistkinje koje se bave ovom temom. U središtu razgovora bile su svakodnevne poteškoće sa kojima se suočavaju gej i lezbejski roditelji – od pravne nevidljivosti i institucionalnih prepreka, do potrebe za podrškom i priznanjem. Panel je osvetlio jednostavnu činjenicu: ove porodice postoje i funkcionišu, iako ih zakon i dalje ne prepoznaje.
Zakonska praznina, svakodnevna improvizacija
U Srbiji, pravni okvir i dalje ne prepoznaje istopolne zajednice, a još manje roditeljstvo u tim zajednicama. Dok se zakon o istopolnim partnerstvima godinama najavljuje, životi tih porodica teku – ali na klimavim temeljima improvizacije i dobre volje pojedinaca. U bolnicama, školama i državnim institucijama – formulari predviđaju „majku“ i „oca“. Za dve majke – nema prostora.
„Sve što danas imamo je rezultat neprekidnog krpljenja – malo dovitljivosti, malo podrške, mnogo stresa,“ istakla je advokatica Marjana Majstorović, pravna zastupnica u strateškim parnicama za priznanje istopolnih roditelja. „Deca su nezaštićena. Roditelji su neprepoznati.“
Aleksandra Gavrilović iz organizacije Labris i jedna od osnivačica mreže „Dugine porodice“ govori o potrebi zajedništva i razmene iskustava. „Nismo želele samo pravnu zaštitu. Želele smo da se naša deca osećaju manje usamljeno, da vide da postoje i druge porodice slične njihovima.“
Jezik koji još nismo izmislili
Jedna od tema koje su posebno dotakle publiku jeste – jezik. Kako nazvati roditelja koji nije biološki, niti pravno priznat? Kako reći „mama“ kad se to ne može napisati na formularu?
Filozofkinja i profesorka Jelisaveta Blagojević podelila je lično iskustvo iz porodilišta, gde nije postojala ni reč ni prostor da se njena uloga u životu deteta izrazi. „U tišini sam shvatila da tu mora da nastane jedan novi jezik. I to nije samo jezik, to je politika. Politika postojanja.“
Jedan od najdirljivijih trenutaka panela bio je kada je Majstorović prenela reči svoje ćerke: „Na pitanje ko je meni Duša, moja ćerka je rekla – ‘kao-mama’. To je najpreciznija definicija naše porodice.“
Problem jezika nije samo semantički. On je simptom društva koje nema kapaciteta da vidi i prizna različitost porodičnih odnosa. „Imamo reč ‘maćeha’, ali nemamo reč za partnerku koja jeste roditelj, ali nije biološka majka. To nije samo problem rečnika. To je problem priznanja,“ dodaje Majstorović.
Politička ćutnja Ane Brnabić
Nemoguće je govoriti o istopolnim porodicama u Srbiji a da se ne pomene Ana Brnabić – prva žena na čelu vlade i prva javno autovana lezbejka u političkom vrhu. Ali, kako govornice ističu, to prisustvo više boli nego što ohrabruje.
„Njeno prisustvo jeste otvorilo vrata, ali ih ona nikada nije prošla,“ rekla je Gavrilović. „Umesto da bude saveznik, postala je simbol političke pasivnosti.“
Jelisaveta Blagojević otišla je korak dalje: „Za mene ona nije lezbejka. Ne zato što ne verujem da voli svoju partnerku, već zato što nikad nije pokazala razumevanje za iskustvo manjinske pozicije. Njena seksualnost je politički irelevantna ako ne proizvede solidarnost.“
Obe sagovornice istakle su da je razočaranje unutar zajednice bilo ogromno onog trenutka kada se činilo da će simbolika ličnog postati podsticaj za političku promenu. Nije se desilo. Zakon nije donet. Deca i dalje nemaju oba roditelja priznata. Partnerke se i dalje vode kao samohrane majke.
Kad država ćuti, govori sud
Zbog institucionalne pasivnosti, borba se sve češće seli u sudnice. Marjana Majstorović je deo pravnog tima koji vodi strateške parnice sa ciljem da se putem Evropskog suda za ljudska prava obezbedi ono što domaće institucije odbijaju da priznaju: jednakost.
„Ne tražimo privilegije. Tražimo osnovna prava. Pravo da dete ima oba roditelja. Pravo da roditelj dobije bolovanje, da može da potpiše saglasnost. Pravo da postojimo,“ rekla je.
Deca kao argument
U središtu borbe nisu odrasli, već deca – ona koja „zvanično ne postoje“ jer im pravni sistem priznaje samo jednog roditelja. Učesnice panela su govorile o svakodnevnim frustracijama: nemogućnosti da se drugi roditelj pojavi na roditeljskom sastanku, upiše dete u školu, preuzme ga iz vrtića.
Jelisaveta Blagojević podelila je priču iz vrtića: „Tretirali su me kao neku pomoćnu tetku. Sve dok me dve mame nisu pozvale da sa decom idemo na palačinke. To je bio prvi trenutak kada sam se osetila viđenom kao roditelj.“
Porodice već postoje – zakon ih samo ne prati
Zaključak panela bio je jasan i snažan: porodice ne čekaju zakon da bi postojale. One već žive, vaspitavaju, hrane, vole, štite. Njihovo postojanje je već politička činjenica.
„Najveća revolucija je to što smo odlučile da živimo autentično, sa ili bez papira,“ rekla je Blagojević. „Vodimo decu na balet, u školu, na rođendane – i to menja društvo više nego bilo koja deklaracija.“
U vremenu pojačanih nacionalističkih i konzervativnih tendencija, istopolne porodice u Srbiji ostaju mahom nevidljive i bez institucionalne podrške. Iako se nisu izborile za zakonsko priznanje, njihovo postojanje, koliko god bilo tiho i retko primećeno, ipak svedoči o promenama koje se dešavaju – ne kroz političke deklaracije, već kroz svakodnevni život. Ta uporna prisutnost, koliko god bila na marginama, može biti početak dublje društvene promene.
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
