Danas, kada je svet prepravljen hiperprodukcijom svega što može da donese profit, i gde je zarada jedina ideologija, broj LGBT+ knjiga je sve veći. Knjige sa kvir tematikom, poput filmova, serija i stripova, postale su, ravnopravan deo glavnog toka. O njima se slobodno govori u medijima i na društvenim mrežama, tako da je mlađim generacijama gotovo nemoguće zamisliti da su nekada ove teme bile na margini.
Ipak, postojalo je vreme, ne tako davno, kada su se kvir knjige čitale krišom, gotovo nikada u javnosti, a često i sakrivene u nekoj drugoj knjizi. Kupovina u knjižari ili pozajmljivanje takvih knjiga iz biblioteke izazivala je slično crvenilo u licu kao i nabavka kondoma.
Kvantitet ovakvog sadržaja je takođe bio ograničen. Bilo je dostupan samo mali broj knjiga kojima je dozvoljeno da postanu klasici i da se, kao takvi, izvuku iz kandži čuvara lažnog morala i prave homofobije.
U doba globalne internet umreženosti možda deluje nezamislivo, ali nekada su knjige kao što su „Slika Dorijana Greja“, „U potrazi za izgubljenim vremenom“ ili „Orlando“ bile jedini „medij“ preko koga su mlade kvir osobe mogle da spoznaju da nisu sami i jedini.
A onda su, vremenom, počele da se čitaju i druge knjige.
Možda bi priču o nekim od ovih knjiga trebalo započeti sa „Bazenskom bibliotekom“. Roman nagrađivanog autora Alana Holinghersta, možda nije postao klasik u tradicionalnim smislu, ali je prvi po mnogo čemu. Osim što je, kako je to novinar Gardijana primetio, „prvi veliki britanski roman koji gej život smešta na moderno mesto i u moderan kontekst“ on je i prvi roman samog autora i kao takav najhvaljenijih debitantskih romana pretposlednje decenije 20. veka. Takođe je i jedan od prvih savremenih kvir romana koje je, tada još mlada i hrabra srpska izdavačka kuća, objavila u Srbiji. Iste godine Laguna objavljuje i njegov četvrti, u Srbiji drugi, roman „Nit lepote“ za koju je Holingherst dobio Bukerovu nagradu. Sa ovom knjigom se okončava njegov književni život u Srbiji. I „Bazenska biblioteka“ i „Nit lepote“ su odavno rasprodate, a nema naznaka da bi one kao i neke druge knjige ovog autora mogle biti ponovo štampane kod nas.
Nešto pre „Bazenske biblioteke“ čitaoci u Srbiji su, zahvaljujući večito odvažnoj izdavačkoj kući Rende, mogli da se upoznaju i sa knjigom „Moris“. Hrabar je i autor E. M. Forster koji ovu knjigu piše ne samo kada je homoseksualnost bila društveno neprihvatljiva već i zakonski kažnjiva. Ova knjiga je, ipak, objavljena tek godinu dana nakon autorove smrti. Ali ne zbog nedostatka hrabrosti samog književnika. Naime, za razliku od tadašnjih romana sa sličnom tematikom u kojima junaci polako klize u tragediju, ludilo ili smrt, „Moris“ nam nudi ljubav i, najvažnije, nadu. To je nešto što većina gej likova tog doba nikada nije dobila. Upravo zbog toga rukopis završava u fijoci. „Jer nije mogao imati srećan kraj“, objasnio je Forster.
Još jedna od, po mnogo čemu prvih knjiga u Srbiji, je i „Sputnjik ljubavi“ koja je izašla u izdanju Geopoetike. Ovo je prvi roman čuvenog japanskog književnika Harukija Murakamija koji je objavljen u našoj zemlji. U fokusu priče je i istopolna ljubav, istina, u onoj meri u kojoj Murakamijevi junaci i junakinje mogu osetiti ljubav ili bilo šta drugo. Ova priča o zamršenom ljubavnom trouglu i neuzvraćenim čežnjama junaka do danas ostaje knjiga u kojoj je Murakami pokazao najviše interesovanja za kvir odnose. Iako će i neki potonje objavljeni romani imati i gej i trans junake, svi će postojati isključivo na marginama, a njihove sudbine će biti tek površno obrađene.
Godinu dana pre Murakamijevog kratkog romana, izdavačka kuća Draganić objavljuje knjigu „Trčanje sa makazama“. Autobiografsko delo Ogastena Barouza nije samo kvir knjiga o dečaku smeštenom u svetu koji se raspada, već i eksplozija apsurda, bola i crnog humora, ispričana bez imalo ulepšavanja koje je autora dovelo i pred sud. Naime, njegova bivša supruga i deca, koje Barouz prikazuje kao ekscentrične, emocionalno disfunkcionalne i često brutalno zapuštene, tužili su autora za klevetu i narušavanje privatnosti.
Godine 2006. snimljen je i istoimeni film, sa Džozefom Krosom kao Ogastenom, Anet Bening u ulozi nestabilne majke i Brajanom Koksom kao jezivo harizmatičnim psihijatrom. Iako film nije postigao uspeh kao knjiga, ostaje zanimljiv pokušaj da se prenese na ekran ta tanka linija između traume i humora koju Barouz majstorski drži u ravnoteži.
Iste godine kada je u Srbiji objavljen Barouzov roman Narodna knjiga objavljuje „Raj na drugom ćošku“ kultnog perunaskog autora Maria Vargasa Ljose. U pitanju je priča u kojoj se ukrštaju životi Flore Tristan, feministkinje i socijalistkinje iz 19. veka, i njenog unuka, Pola Gogena, slikara, buntovnika i slobodnog duha koji beži od evropskog konformizma pravo u egzotične krajeve Polinezije.
Ovde je slavni umetnik, poznat po senzualnim slikama žena sa Tahitija, prikazan kao čovek rastrzan između društvenih očekivanja, telesnih poriva i duhovne potrage. Upravo u tom unutrašnjem metežu, čoveka koji je pobegao od građanskog života, porodice, religije i Evrope, pojavljuju se i nagoveštaji homoerotske želje, potisnute i skrivene ispod slojeva kolonijalne maske belog, strejt, gospodara.
Ljosin Gogen ne beži samo od malograđanskih konvencija koje guše svaki razigrani kreativni um, već i od vlastitih demona, među kojima je i zbunjenost oko sopstvene seksualnosti.
S druge strane, lik Flore Tristan oslikava borbu žene koja se u rigidnom društvu bori za prava radnika, ali i za pravo žene da ima glas, telo i izbor. Iako se LGBT teme kod nje ne javljaju direktno, njena borba za seksualnu autonomiju i oslobađanje od nasilnog braka može se čitati kao šira priča o potlačenima, što se može čitati u kvir ključu.
U knjizi „Raj na drugom ćošku“, Ljosa povezuje dve epohe, dva velika revolucionarna uma i dva načina bežanja iz sveta koji guši – jedan politički, drugi erotski. A između tih „ćoškova“ istorije stoji pitanje: može li raj da postoji ako ne smeš da budeš ono što jesi?
Zanimljivo je da su sve ove izuzetne knjige, priče o samospoznaji i oslobađanju, objavljene u onom kratkom istorijskom trenutku kada su i Srbija i naše društvo bili dovoljno slobodni da žive nadu.
Da bezbrižno čitamo i sanjamo slobodu. Koja je bila, činilo nam se, odmah na drugom ćošku.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
