Nije preterano izneti takav sud, Pedro Almodovar je veteran, i, što je daleko važnije, on je voljeni i zaslužni veteran. Taj status treba imati u vidu i tokom ovih (visinskih) priprema za njegov novi film „Los Amantes Pasajeros“ u srpskom prevodu „Slučajni ljubavnici“, koji zahvaljujući beogradskoj kući Cinefest u redovnu bioskopsku distribuciju ulazi tokom maja, a i kada budemo u prilici da njegov najfriškiji autorski rad i pogledamo, kako već i doliči radovima te privlačnosti i tog kalibra, u kinima. Almodovar će, što po inerciji, iz ovih ili onih pobuda, biti prvi izbor mnogih, a za delokrug tema kojima se bavi „Optimist“ svakako je nezaobilazan njegov značaj kada je u pitanju njegov istrajan i predan rad na intruziji queer motiva i estetike u glavnotokovski film. Jer Almodovor već poodavno jeste sastavni deo i važan činilac unutar filmskog glavnog toka, kako onog repertoarskog, tako i festivalskog.
Queer motivi u njegovim ostvarenjima predstavljaju stalno prisutnu stavku, pa i jednu od krunskih odlika, i tako će biti i u slučaju „Los Amantes Pasajeros“. Istini za volju, Almodovor ne može bez kempa i prateće (auto)ironije, a queer estetika počesto je na prvom mestu dragocen začin i šareni ukras osnovnim tokovima priče. Srećom, stasale su nove generacije (pri tom, neprikriveno, između ostalih, nadahnuti Almodovarom kao jednom od najznačajnijih preteča na tom polju), te oni željni mrtvoozbiljnog tona i sveobuhvatnijeg promišljanja problematike usložnjenih rodnih identiteta dovoljnu meru upravo toga mogu da dobiju u, recimo, izvanrednom filmu „Lorens u svakom slučaju“ sve boljeg, sve ambicioznijeg i sve samouverenijeg Xaviera Dolana. Za nasmejaniji pristup, često praćen humorom i širom domišljatošću i duhovitošću kojima je zbilja uglavnom nemoguće odoleti, tu je Almodovar, sudeći po njegovim skorijim radovima u sasvim zadovoljavajućoj formi. Prethodni film „Koža u kojoj živim“ predstavljao je nadahnutu i nadahnjujuću adaptaciju proze Pjera Žonkea, i mirne se duše može reći da je Almodovar u potpunosti i na filmski efektan i autorski osoben način detektovao i u filmski medij pretočio polivalentnost Žonkeove „Tarantule“. Sada nam vredi još malo sedeti na rukama, vežbati strpljenje do tog srećnog majskog dana kada „Los Amantes Pasajeros“ postane deo repertoara i naših preostalih bioskopa. A o čemu je ovoga puta reč?
Grupa raznorodnih nađe se u nebranom grožđu tokom neprijatnog avionskog leta ka Meksiko Sitiju. Naime, usled tehničkog propusta (ma koliko to kontradiktorno zvučalo, ali sve to ionako ide na račun ljudske prirode kao takve) životi ljudi na letu Peninsula 2549 bivaju dovedeni u ozbiljnu opasnost. Piloti, okoreli i iskusni profesionalci, skupa sa kolegama iz kontrole leta daju sve od sebe da iznađu rešenje. Stjuardese i stjuardi su, pak, atipični i barokni likovi, koji, suočeni sa opasnošću, nastoje da prevaziđu vlastite probleme, i da se i dušom i telom posvete zadatku, što će reči, da let učini što je prijatnijim moguće za drage im putnike, barem dok se ne dođe do nekakvog rešenja za pominjani kvar. Život u oblacima je jednako komplikovan kao i život na zemlji, a razlozi za takvo stanje stvari se uglavnom mogu svesti na dva pojma – seks i smrt.
Među putnicima u biznis klasi su sveži mladenci/klaberi, izmoreni vlastitom svadbom, finansijer i proneveritelj, u poslovanju bez imalo skrupula, ali takođe i otac koji pati zbog otuđene kćerke, istrajni i iskusni zavodnik sa nemirnom savešću koji pokušava da se oprosti od jedne od svojih žena (devojaka), vidovnjakinja iz ruralnih krajeva, kraljica trač-magazina i Meksikanac koji skriva tajnu od velike važnosti. Svako od njih ima neki projekat u Meksiko Sitiju, bilo da je reč o poslu ili, pak, o bekstvu. I svi, a ne samo Meksikanac, imaju nekakvu tajnu.
Bespomoćni pred opasnošću koja se nadvila nad njima, i posada i putnici se nalazi na par koraka do katarze, a to je, reklo bi se, ujedno i kao najbolji način da se utekne pred idejom smrtnosti. Ova katarza, izvedena u maniru poletne komedije sa jasnim naravoučenijem, zgodan je način da se preostalo vreme ispuni ispovestima koje će im možda pomoći da zaborave užase sa kojima su suočeni u tom trenutku.
A koga sve tu ima: Osim Almodovara, tu su njegovi stari znanci – brat i producent Augustin Almodovar, Alberto Iglesias kao autor muzike, stari direktor fotografije Jose Luis Alcaine, zaslužni za muzike, odnosno fotografiju u većini Almodovarovih pređašnjih ostvarenja… Glavne uloge tumače: Antonio de la Torre, Hugo Silva, Miguel Ángel Silvestre, Javier Cámara , Raúl Arévalo, José María Yazpik, Guillermo Toledo, José Luis Torrijo, Lola Dueñas, Cecilia Roth i Blanca Suárez, a našlo se mesta i za specijalne goste filma među kojima su najpoznatiji superstarovi Antonio Banderas, Penelope Cruz, Paz Vega, te Carmen Machi, Susi Sanchez, Pepa Charro i Nasser Saleh. Za egzaktnostima sklone još jedan važan podatak – film traje 95 minuta.
Dakle, sve sluti na dobru zabavu, ponovo razigranog i vedrog Almodovara, puno ironije, hipestetizacije, hrpu pop-kulturnih referenci… a, sva je prilika, sudeći po promo fotografijama, dostupnim informacijama i traileru da će i ljubitelji queer filmske estetike i tematike u slučaju „Los Amantes Pasarejos“ imati razloga za zadovoljstvo. Nakon izvesnog lutanja i povremenih signala zamora, stavki na koje nisu imuni ni najvredniji i najveštiji među rediteljima i svim drugim umetnicima, čini se da je kucnuo čas za Almodovarov rad u skladu sa kanonskim mu postavkama i odrednicama, a podaci o sjajnom uspehu na matičnim bioskopskim blagajnama daje nam puno pravo da verujemo da nam sleduje Almodovar kakav nam je i najpotrebniji uvek, a možda ponajpre u ovom neprolazno neveselom sada – razmahan, zabavan, šaren i komunikativan, sav porinut u živopisnu popularnu kulturu, zarazno zabavne autoreference i šarmantni cinizam sa punim opravdanjem.
Piše: Zoran Janković


ČITAJTE:  Gotham: Serija o betmenu bez betmena, ali sa puno queer likova