Papa Franjo, rođen kao Horhe Mario Bergoljo (Jorge Mario Bergoglio) 17. decembra 1936. godine u Buenos Ajresu, bio je 266. poglavar Rimokatoličke crkve i prvi papa iz Latinske Amerike. Njegov pontifikat, koji je trajao od 2013. pa sve do njegove smrti 21. aprila 2025. godine, obeležen je težnjom za reformom Crkve, otvaranjem prema savremenim društvenim pitanjima i neprekidnim balansiranjem između doktrinarne tradicije i pastoralne empatije.
Rani život i duhovno formiranje
Bergoljo je poticao iz radničke porodice italijanskog porekla. Nakon završene srednje škole kao hemijski tehničar, kratko je radio u laboratoriji i, prema sopstvenim rečima, čak i kao izbacivač u noćnom klubu. Prekretnica u njegovom životu desila se nakon ozbiljne bolesti – infekcije pluća – kada je odlučio da se posveti svešteničkom pozivu. Godine 1958. stupio je u Družbu Isusovu, studirao filozofiju i teologiju, i zaređen je za sveštenika 1969. godine.
Njegova karijera unutar jezuitskog reda bila je impresivna – bio je provincijal za Argentinu tokom burnih godina vojne diktature, a kasnije rektor velikog seminara. Postao je poznat po skromnom životu, vožnji autobusom i jednostavnom pristupu veri.
Uspon u crkvenoj hijerarhiji
Papa Jovan Pavle II ga je 1992. imenovao za pomoćnog biskupa Buenos Ajresa, a 1998. postao je nadbiskup i primas Argentine. Kao kardinal, isticao se zagovaranjem socijalne pravde, kritikom siromaštva i marginalizacije, kao i distanciranim stavom prema crkvenim privilegijama i luksuzu. Njegovo pastoralno delovanje bilo je fokusirano na „Crkvu koja izlazi na periferije“.
Njegovo izbor za papu 13. marta 2013. godine iznenadio je mnoge. Uzevši ime Franjo, po Franji Asiškom, odmah je poslao snažan signal o prioritetima: siromaštvo, briga za slabije, i mir.
Odnos prema LGBT zajednici: Nova retorika, stara doktrina
Već u ranim mesecima pontifikata, Papa Franjo je postavio novi ton prema LGBT osobama. Njegova čuvena izjava: „Ako je neko gej i traži Gospoda i ima dobru volju – ko sam ja da sudim?“ – postala je simbol promene u pristupu, iako nije značila i doktrinarnu promenu.
Franjo je više puta osudio diskriminaciju LGBT osoba. U dokumentarnom filmu Francesco iz 2020. godine, otvoreno je podržao zakonsku zaštitu istopolnih parova kroz građanske zajednice, rekavši da i oni imaju pravo na porodicu. Ipak, nikada nije podržao crkveno priznanje istopolnih brakova.
U decembru 2023. Vatikan je objavio dokument Fiducia Supplicans, kojim je sveštenicima dozvoljeno da blagosiljaju istopolne parove – ali ne kao brak, već kao znak Božje prisutnosti u njihovim životima. Ova odluka podelila je Crkvu: konzervativci su je kritikovali kao „izdaju“ tradicije, dok su progresivni vernici videli korak ka inkluziji.
Ipak, uprkos otvorenijoj retorici, mnoge LGBT organizacije kritikovao su Franju što nije pokrenuo temeljne doktrinarne reforme: učenje Katoličke crkve i dalje homoseksualne odnose definiše kao „neuredne“ i grešne.
Ženska prava i mesto žene u Crkvi
Na polju ženske ravnopravnosti, Papa Franjo je načinio određene istorijske iskorake, ali i naišao na optužbe za polovične reforme.
Jedan od njegovih ključnih poteza bio je imenovanje žena na visoke funkcije u Vatikanu. Frančeska Di Đovani je 2020. godine postala prva žena koja je obavljala visoku dužnost u Državnom sekretarijatu. Godine 2025., sestra Simona Brambila imenovana je za prefekta Dikasterija za ustanove posvećenog života – prva žena na čelu jednog dikasterija u istoriji.
Franjo je takođe omogućio ženama pravo glasa u sinodalnim procesima, što ranije nije bilo moguće. Njegovom zaslugom, žene učestvuju u odlukama o budućnosti Crkve, makar unutar ograničenih okvira.
Međutim, Papa je ostao čvrst u odbijanju ređenja žena za sveštenice, što je izazvalo razočaranje mnogih feminističkih teologa. U više navrata naglasio je da je Crkva „pozvana da razmišlja o većem prostoru za žene“, ali ne u svešteničkim redovima.
Kritike i pohvale
Za mnoge vernike i spoljne posmatrače, Papa Franjo bio je glas razuma i milosrđa u svetu u kome Crkva deluje sve otuđenije. Njegov fokus na siromašne, imigrante, ekologiju i marginalizovane učinio ga je popularnim u liberalnim krugovima.
Međutim, kritičari – posebno konzervativni katolici – optuživali su ga za podrivanje tradicije i relativizaciju crkvenog učenja. S druge strane, LGBT i feminističke organizacije su mu zamerale da su njegove reforme bile više kozmetičke nego suštinske, i da nisu promenile duboko ukorenjene doktrinarne stavove.
Poslednji dani i nasleđe
Papa Franjo je poslednje godine života proveo u sve slabijem zdravstvenom stanju. Umro je 21. aprila 2025. godine, u 88. godini, nakon moždanog udara. Njegova sahrana bila je jednostavna, u skladu sa njegovim životnim stilom.
Nasleđe Pape Franje ostaje duboko ambivalentno: za neke, on je bio prorok nove Crkve – otvorenije, milosrdnije, i bliže ljudima. Za druge, bio je papa izgubljenih prilika, koji je započeo dijalog o reformama, ali nije imao snage ili volje da ih dovede do kraja.
Jedno je sigurno: Papa Franjo je promenio ton Katoličke crkve – i u vremenu sve veće polarizacije, njegov poziv na milosrđe, skromnost i brigu za marginalizovane ostaje svetionik za buduće generacije.
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
