Istina, mnogo je nevolja sa jezikom, i to ne samo jer se ova civilizacija bliži svom neumitnom kraju, i ne samo što su mnoge reči i najuzvišeniji pojmovi već neko vreme gotovo potpuno lišeni i ispražnjeni od ikakvog značenja, i ne samo jer naprosto tako mora i nema nam druge… Nevolja je što smo i nekad postojane pojmove saterali put varljive višeznačnosti, pa svako iznošenje iz suda mora da prati i neizbežno pojašnjavanje i ista takva relativizacija, te onda u par korak koraka svaki izrečeni stav sa sobom nosi i implikaciju mućenja ionako dobrano zamućene vode. Evo, uzmimo za primer, dva, reklo bi se, bezbolna pojma za kojima kritičari osvedočeni baš lako i baš često posežu – neka to budu uprizorenost i funkcionalnost/upotrebljivost, po naški. Da konkretizujemo, zasad prva (a, kanda, ako pameti/zdravog razuma i mere tu bude bilo, i jedina) sezona britanske dramske serije Gospodin Ljubavnik (Mr. Loverman) u krajnjem zbiru može se opisati upravo kroz skladan spoj ta dva pojma, jer je preovlađujući utisak (naravno, jedan od mnogih i neosporno ličan i individualan, kako to u prikazima uglavnom i biva) svoj koren iznalazi direktno na tački susreta uprizorenosti i funkcionalnosti.
Osnova je, zdravorazumski, pronađena u romanu Bernardine Evaristo, dela ovenčanog i dalje definitivno prestižnom Buker (Bukerovom) nagradom, a zaplet i dominantan ton priče je krajnje dosledno zadržan u ovoj friškoj serijskoj ekranizaciji. Glavni akter Bari (Barington Voker), 75 godina star poslovni čovek, sa adresom u Londonu već punu polovinu veka, uspešno održava iluziju skladnog braka sa Karmel, ali onda kucne čas da se maske skinu, jer Bari oseća silovitu žudnju za punim zajedničkim životom sa Morisom, svojim ljubavnikom još od mladalačkih im dana na Antigvi. Barijeva i Morisova (Moris je ovde, dakako, jasna referenca na istoimeni Forsterov roman, koji je bio i ostao smernica i kičma svih ovako tematski i motivski postavljenih priča) je, dakle, izdržala pod udarom i teretom lažnih ili lažiranih života ostavljenih na žrtvenom pladnju društvenih uslovljavanja i onoga što društvo implicitno ili eksplicitno očekuje i zahteva od svojih potčinjenih, odnosno, neznatnih civila, od kojih neki, poput Barija na prvom mestu, eto, uspeju da na uzorku od punih pet decenija očuvaju krinku porodičnog čoveka u bigotskom i nedvosmislenom viđenju tog pojma, istovremeno očuvajući i tvrđavu i posve tajnih im života u senci i po obodi (a o čemu je, između mnogih drugih, pevao i veliki Lenard Koen). Noseći motiv je, to je nepobitno, jasno istaknut i znalački ukotvljen na precizno određenim mestima i tako čitavim tokom ove priče za male ekrane, ali problem sa ovim i ovakvim Gospodinom Ljubavnikom stiže iz dva očito uticajna i verolomna izvora, koji nisu mogli biti zauzdani bez napora koji bi bio izraženiji i jači od onog koji su, ponajpre iz vlastitog rafinmana, uložili autori ove inače, vrlo dobre dramske serije, u celini mereno.
Naime, kako i sama referenca na Morisa bez uvijanja to prikazuje, ova priča je ne samo u okvirima kvir tematike ipak tipska i duboko ukorenjena u kolopletu opštih mesta, koja se u značajnoj meri isprepletela oko osnovne potke tog Fosterovog romana, a ova serija, na žalost, ne iskoračuje iz sfere očekivanog i već (mnogo puta) rabljenog. I tu znatnije ne pomaže nimalo iznenađujuće maestralna gluma iskusnog Lenija Džejmsa, ovde okruženog vrsnim glumcima u svakom od segmenata svake pojedinačne epizode, baš kao što tvar u izraženijoj meri krajnji utisak ne menja ni rasni niti geografski aspekt, jer, čini se da ključni problem adresu ima, ma koliko to apsurdno zvučalo, u upadljivom višku sveopšte odmerenosti i uprizorenosti. Dakle, problem je (a to ne može biti opravdano postojanjem nagrađivanog i na druge načine cenjenog literarnog štiva kao temelja) što se iz epizode u epizodu, uz segmenta u segment, iz situacije u situaciju, iz jednog tu primenjenog autorskog, idejnog i zanatskog rešenja u drugo ima impresija da akteri priče ove sada televizijske serije definitivno pokazuju više odrešitosti nego što to čine njeni autori, uz važnu razliku – koren identitetskih i drugih muka u priči Gospodina Ljubavnika datira iz vremena koje je, i mimo svojih gorkih plodova i sluzavih tragova, na sreću prošlo, dok je ova serija nastala u 2024. godini, kada se odvažnost u pristupu i tlocrtima i mustrama, ipak ostavlja prostor za nadogradnju u smislu uvek dobro oneobičavanja, pa bilo ono samo na mahove i manje ili više dekorativno. Ovde je, naprosto, bilo potrebno znatno više kuraži, naravno, ako je cilj bio da se u potpunosti otključaju nemali potencijali proze od koje se krenulo u ovu svakako funkcionalnu/upotrebljivu ekranizaciju, jer to junaci ove priče svakako zaslužuju. A sagurani u tipsko i bojažljivo oprobano i ranije opravdano, oni ovde nude tek zanatski besprekornu ilustraciju povesti, premda ukorenjena u prošlosti, čiji se potencijali se, ne iscrpljuju isključivo u smenjivanju vremenskih tokova u pripovedanju, U tom pogledu je i ovaj završni sud – ova je serija kojom u dovoljnoj meri bije srce univerzalne modernosti i ovovremenosti, serija se lako gleda, čije su visoki dometi bez daljnjeg evidentni, ali koju je, jednostavno, praktično nemoguće (za)voleti.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
