Iako izgleda kao u samom startu odveć preambiciozna i apstraktna misija, u bioskopu, odnosno, sa kino-repertoara se i dalje može ponešto valjano i korisno i naučiti; naravno, to najčešće biva u slučaju filmova koji nisu samo puki filmovi-slučajevi, već samosvojna filmska ostvarenja jasnog rezona postojanja. Za potrebu ovog broja i ovog proleća na izdisaju, uzmimo, na primer, jedan film koji je nedavno bio i na ponudi ovdašnjih kino-repertoara – Ljubav i krvoproliće (izvorno – Love Lies Bleeding), koji je, povrh svega drugog, dodatno izdašan za analizu i po vlastitom usložnjenom identitetu. Naime, dosta brzo postaje jasno da je Ljubav i krvoproliće ostvarenje nepatvorenih i neprikrivenih umetničkih (takozvanih – arthaus) stremljenja, dok, sa druge strane, uverljivo figurira i kao žanrovski preciznije profilisan film, konkretno neo-noir, pa još retro štimunga. A na sve to, iz ovog drugog po redu celovečernjeg scenarističko-rediteljskog rada autorke Rouz Glas može se, kako je i sugerisano u prvim redovima ovog uvodnog pasusa, nešto i naučiti, recimo, kako uteći iz neretko jasno prisutne zamke autogetoizacije, pri čemu je taj poriv kada govorimo o ovom konkretnom filmskom delu ovde dat u najmanju ruku dvojako, odnosno, evidentno je da ta želja seže u čak nekoliko različitih pravaca i iz raznorodnih idejnih korena.
Da pojasnimo i konkretizujemo – pomenuti film, koji, uz sve već ukratko naznačeno, po više osnova i sa punim pravom, pripada i „korpusu“ kvir filmova, pokazuje da i dalje postoje filmovi koji se na idejnom planu bave i motivom balasta drugosti i koji se očito obraćaju publici rafiniranijeg ukusa i relaksiranijih, nezadrtih i liberalnijih životnih i filmskih svetonazora, očitava i naum glavne autorke da ovo svoje delo jasno pozicionira primetno dalje od mahom samoiniciranih geta, ka kojima teži nemali broj savremenih filmova kvir ostvarenja. Lako je detektovati ambiciju Rouz Glas, koja se pre par godina jasno i glasno preporučila svojim arthaus-horor filmom, pa još i dugometražnim debijem Sejnt Mod (Saint Maud), da stvori delo koje, podno svoje neupitne drčnosti, polemičnosti i kontroverznosti, neće okončati u zabatu određenom za filmove kvir tematike koji su sami sebi svrha, koji se obraćaju manjini koja se očigledno silno upinje da ostane marginalizovana i koji se onda, kao upravo takvi, i upitnog razloga sveukupnog im postojanja. Rouz Glas to čini i postiže kroz mahom naturalistički postavljenu utemeljenu u prastarom motivu ukletih ljubavnika, odnosno, nenadano u čvor vezanih nemirnih duša kojima se naprosto ne da, najčešće zbog isključivosti okruženja i porazne tačke sa koje se kreće u emancipaciju putem ljubav kao vazda moćnog katalizatora, ali i usled fatuma koji je manje-više u slučaju većine katkad i sinonim za surovost. Tako se u ovom filmu pred našim očima odvija priča o burnoj i hitroj romansi između nesnađeno-sluđene „menadžerke“ teretane u stalnoj tenziji nikada dovoljno glasno verbalizovane pobune i misteriozne ovisnice o fitnes-neumerenostima koja se iznenada pojavljuje u malenom i skrajnutom gradu u američkoj zabiti, pa još i tokom letnjih vrućina i pod senkom kriminalnih radnji koje su privukle pozornost i federalnih vlasti, a sa kojima je, nesrećnim sticajem okolnosti, povezana i prvopomenuta akterka te ljubavne priče sa jakim žanrovskim uplivom trilera upravo, kako je već pomenutom neo-noir-u. A sve to se zbiva tokom oku i dalje ugodnih i za sineaste i dalje neiscrpno nadahnjujućih osamdesetih godina prošlog veka.
Rouz Glas pokazuje zavidnu autorsku formu i samosvest, te dosta brzo postaje jasno da ona ovaj svoj film vidi u višim/prestižnijim prikazivačkim sferama, i u skladu s tim je i njen autorski pristup oličen, između ostalog, i u minucioznoj rekonstrukciji narečene ere, ali i postavci gde se datosti melodrame u samom zametku uzimaju ne samo kao legitiman izbor, već i kao aksiomski ustrojena mogućnost, opa, uz to, i u ambiciji da se stvori krajnje konsekventan kvir film, koji će transcendirati ka široj, odnosno, brojnijoj publici uglavnom zahvaljujući svojim nepobitnim kinestetskim vrednostima. U tom pogledu, Rouz Glas suvereno poentira po svakoj od tih osnova, pa je Ljubav i krvoproliće (kanda, nazvanom po jednoj od pesama iz gabaritnog opusa Eltona Džona) lako videti kao prikladan dodatak ponudi festivalskih filmova, a istovremeno i kao integralni deo bioskopskih repertoara, naravno, onih koji su sigurne luke za filmove sa evidentnom dimenzijom autorskog rafinmana. Sve to se i zbilo i postiglo u slučaju ovog vrlo dobrog filma, a da to nije puki srećan ishod, niti sudbinski zbir neporecivih kvaliteta; naime, uprkos tvoj svojoj lako i brzo zametljivoj arthaus suštini, kao i nedvosmislenom pripadanju filmskim ostvarenjima koja kreću iz temelja motiva drugosti i različitosti, pomenuti film se sigurnim držanjem i ozbiljnošću zanatske izrade preporučuje i onima koji bi da iskorače iz međa vlastitih uvreženih filmskih/gledalačkih preferenci, pa da šansu pruže i nečemu očito odvažnijem, i drugačijem. Pritom, Ljubav i krvoproliće je prilično jasan i u dovoljnoj meri eksplicitan u prikazu silovite lezbo-romanse (nošene združenim efektom hrabre odanosti autentičnosti Kejti O’Brajen i zrele i svedene, duboko i pomno promišljene glume sada već dobrano iskusne, a i dalje mlade Kristin Stjuart), što ga onda čini zaslužnim delom najprestižnijih visova kvir filma današnjice.
Ima tu, dabome, ponešto i diskutabilno (recimo, iskliznuća u pravcu naglašeno metaforičnog u samo finišu), ali, ukupno uzev, ovo je primer sasvim uspelog filmskog ostvarenja koji čvrsto stoji na tlu ta najčešće sasvim izlišno suprotstavljena sveta, pokazujući da je ta podvojenost povremeno i melem i dar, a da je onda beg iz, kako se isprvo činilo, neizbežnog autogeta izvesna mogućnosti i zasluženi srećan ishod, pri čemu, isto važi i za dve glavne junakinje koje u fizičkom bekstvu vide krupan iskorak ka spokojnijem završetku koji možda tamo negde (iznad duge?) čeka baš na njih.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
