Još od ranih dana interneta, čim je otvorena mogućnost da se na raznim forumima razmenjuju iskustva, pojavila se anegdota o penzionisanoj medicinskoj sestri koja je radila na palijativnom zbrinjavanju pacijenata. Inspirativna priča o onome za čim pacijenti najviše žale postala je izuzetno popularna, naročito na mestima gde su ljudi tražili neku vrstu psihološke pomoći ili ohrabrenja.
Danas bi za nju koristili reči kao što su viralna, fake news i trolovanje, ali tada je civilizacija bila neiskusna kada su u pitanju ovakve stvari, pa ju je sa lakoćom prihvatila kao realnu i nastavila dalje. Kasnije su se pojavile i prave medicinske sestre i njihove ispovesti na Instagramu ili na TikToku, ali ona prva, kreirana upravo da se dopadne i podilazi, ostala je najautentičnija.
„Voleo bih da sam živeo kako sam ja želeo, a ne kako su to želeli drugi“, bila je prva stvar u toj priči za kojom žalili pacijenti. „Voleo bih da nisam toliko naporno radio, da sam imao hrabrosti da izrazim svoja osećanja, da sam negovao prava prijateljstva, da sam sebi dozvolio da budem srećniji.“
Privlačnost ove anegdote je upravo u univerzalnosti, jer svi žalimo upravo za tim propuštenim prilikama kao i zbog gluposti koje nismo propustili da ne propustimo.
Upravo je na tom tragu i roman „Konji moje duše“ Ane Bugarinović koji je objavila izdavačka kuća Zenit Books. Autorka radnju priče smešta u Italiju kako bi pojačala utisak univerzalnosti čitave priče.
Glavna junakinja je uspešna i popularna profesorka filozofije na fakultetu u Livornu. Lukrecija je od života dobila sve, istovremeno pružajući društvu i majici sve što su od nje zahtevali. Ovo već liči na divan recept za ono žaljenje na samrtničkoj postelji sa početka članka.
„Po čijim pravilima živite?“, pita je psihoterapeutkinja da bi dobila odgovori koji je svima poznat.
„Po pravilima roditelja, društva, duhova prošlosti…“
Čini se da jednostavan i dugo odlagani odlazak kod najboljeg psihoterapeuta neće više biti dovoljan za konvencionalno spasenje. Tople kupke u samoći i pokušaj fizičkog spiranja svega mentalnog lošeg, odavno više ne funkcionišu. Čak ni kao privremeni melem.
„Ljudima nije dovoljno to što pričate da ste loše“, kaže joj psihoterapeutkinja. „Drugi poveruju da se osećate loše tek kada vas vide u bolničkoj postelji kako ste priključeni na aparate, ili kada je već kasno.“
Oni koji su upoznati sa Kembelovim putem heroja znaju da je za pravu promenu potrebno putešestvije na kome će se junak suočiti sa mnogo neprijatelja i iskušenja, kako onih oko sebe tako i u sebi, da bi se na koncu, uz nekoliko vrednih lekcija i „blagom“ koje je oteo od zmaja, vratio na početak, sada izmenjen i bolji od onoga koji je započeo avanturu.
Poziv na putovanje koji ne može da odbije jeste ono što od junaka priče čini herojem.
U Lukrecijinom slučaju glasonoša je prelepa studentkinja Mija. Nju su roditelji na neko vreme udaljili iz rodne Firence kako bi čaršija zaboravila istopolni skandal u kome je učestvovala i kako bi se posvetila učenju.
Kao osoba koja jedino što želi jeste da piše, voli i bude voljena, Mija nema šanse da se povinuje roditeljskim očekivanjima. Na njenu i Lukrecijinu sreću.
I na drugim frontovima Lukrecijin život počinje da se kreće ka novim horizontima. Najbolja drugarica je upoznaje sa alternativnom dekadentnom klupskom scenom i žurkama na kojima je svakome dozvoljeno da se prepusti svojim skrivenim žudnjama i telesnim strastima. Zbog svojih idealističkih, gotovo infantilno revolucionarnih, stavova, dolazi u sukob sa upravom fakulteta za koji će se zainteresovati i žuta štampa.
U svom književnom prvencu Ana Bugarinović vešto plete mrežu pripovesti kroz koju će heroina morati da prođe da bi se transformisala u ono što bi trebalo da postane. U jedno što joj može doneti spasenje i spokoj. Na tom putu će dobijati saveznike i družine koje će joj pomagati, dok će pred sobom imati iskušenja, nemani, aždaje kao i novi prostori koji čekaju da budu osvojeni kako bi joj otkrili svoje tajne.
Čitaoci ovog magazina bi trebalo da znaju da Bugarinović piše bez rukavica i ikakvog otklona od kvir tematike. Junakinjama priče je prepušteno da vole koga god požele, dok je autorka zadužena za strukturu priče i narativni tok.
„Konji moje duše“ je takođe i pitko napisano delo, koje se sa lakoćom čita, i koje vešto uvlači čitaoca u svoj svet, ne dozvoljavajući mu tako lako da se iz njega otrgne. Dijalog, unutrašnji monolog i tok pripovesti čine vešto povezanu sinergiju koja se retko sreće kod srpskih autora mlađih generacija. Iako srednjeg obima knjiga se bez ikakvih problema čita u dahu, a za to je ponovo zaslužna sama autorka.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
