Hrabri, otvoreni (open-minded) i savremeni (urbani) tekstovi i rediteljsko-autorski segmenti obeležile su dve odlične predstave koje se izdvajaju ove sezone u svom umetničkom i tematskom sagledavanju pitanje slobode. Njihov najveći parametar uspeha je publika koja je pozitivno prihvatila obe, jer na pristupačan i razumljiv (nepretenciozan) scenski jezik komuniciraju upravo sa njom. Velika pohvala za procenu i sluh oba gradska pozorišta da podrže i postave projekte kao repertoarske i stanu na put potencijalnoj konzervativnosti, malograđanštini i zatvorenosti sredine. Daju nam dobar primer da postoji volja, da se teme sloboda i ljudskih prava, kao osnovna ljudska potreba za koju se kao društvo stalno borimo istaknu. Time su pozorišno i Vranje i Čačak reprezentativan primer značaja decentralizacije kulture u Srbiji.
Predstava KO IGRA SONJU SAVIĆ je produkcijska saradnja Gradskog pozorišta Čačak i Bitef teatra kao deo programske celine „Na kaldrmi“ projekta „Čačanska rodna“- Kulturne prestonice Srbije 2023. Premijerno je odigrana u Kulturnom centru Čačak 22. maja, a beogradsku premijeru imala je 24. maja u Bitef teatru u okviru Bitef zone. Izuzetan autorski tim predstave čine: Andraš Urban (režija, koncept i scenografija), Vedrana Božinović (dramaturgija), Selena Orb (kostim) i Irena Popović Dragović (muzika). U predstavi igraju sjajni mladi glumci: Bratislav Janković, Ivana Terzić (iz GP Čačak) i Nikola Voštinić, Julija Petković i Borjanka Ljumović (kao gostujući glumci).
„Potrošiš ceo život da govoriš ljudima istinu. A koga zanima istina?“ Sonja Savić je rođena u Čačku (1961 – 2008), pa je pohvalan sled da upravo ona bude tematski odabrana, da grad pokuša da se oduži našoj velikoj glumici. Autorski tim je odabran tako da predstava pokaže njen slobodarski duh, da se izbegne klasičan dramski epitet i ne bude samo vid „skulpture“ Sonje Savić. Dakle, u predstavi niko ne igra Sonju Savić, ali je svi i igraju, to kaže sam reditelj. U isto vreme, iako se predstava ne bavi nijednim specifičnim periodom u životu glumice, vrlo je dokumentovan ceo materijal po kome je predstava nastala. Kako i sama dramaturškinja potvrđuje, nijedna reč u predstavi izgovorena nije izmišljena. U pitanju su autentični materijali u kojima se govorilo o Sonji nakon što je umrla, kao i materijali tabloida od trenutka kada je umrla do danas. Međutim, najvažnije je ono što je sama ona govorila.
Priču o izgubljenim generacijama i talentima, pet mladih glumaca, kroz ulogu Sonje Savić i šta ona za njih znači danas, priča priču o svom životu (umetnika) na ovim prostorima. Priču o slobodi, ljubavi, istini, ali i tužnoj sudbini. Ova predstava postavlja veoma važna pitanja, zato što ih ne postavljamo mi, nego ih postavlja Sonja. Pitanja o granicama, o tome ko ih postavlja i ko na njih pristaje, pitanja o odgovornosti čoveka i umetnika; komunicira sa prošlošću i sadašnjošću, dajući svemu društvenu konotaciju gde je svaka izgovorena rečenica bolna i u isto vreme istinita.
Postoji puno činjenica koje znamo, a opet nismo sve znali o Sonji Savić (za neke mlade generacije): da ova priča nema srećan kraj, da je Sonja imala samo domaću (filmsku i pozorišnu) karijeru, bila je među najboljima iz svoje generacije, da su je mnogi zamišljali kako nemoćna leži u kupatilu sa iglom u veni, da je volela rokenrol, da je bila deo generacije izgubljenih i prerano odraslih (rat 90-ih – Vukovar – Kokakola, Malboro, Suzuki …), da je volela da nosi kožne suknje i čizme, da je bila zaljubljena u Vlajka Lalića (pijanistu) i Ivicu Vdivića VD (bubnjara benda Ekatarina Velika), da su obojica tragično preminuli, da nije pristajala na kompromise, da se borila za urbanu kulturu, da su joj droge prodavala deca bivših vojnih lica, da smo kao društvo grešni (Sve što je bilo intelektualno – posečeno je, sve što je bilo samostalno – zabranjeno je), da joj se kao društvo nismo odužili, nije dobila ništa: ni ulicu, ni park, ni spomenik. Dobila je osudu i nerazumevanje.
Ivica Vdivić VD je 1985. godine postao prva javno evidentirana obolela osoba od SIDE u tadašnjoj Jugoslaviji. Ljudi su bežali od njega, a on je u svom balon mantilu i dalje svirao bubnjeve. Umro je na infektivnoj klinici u Beogradu 1992. Sam. Pao je sa kreveta u infektivnoj kesi. I to je jedna od najupečatljivijih scena u predstavi, prisustvujemo potresnom trenutku razgovora dve medicinske sestre koje su VD (Nikola Voštanić) u potpunom strahu i neznanju šta nova bolest nosi, umotale u plastični najlon u strahu da i sam vazduh može biti zarazan, I tako ga ostavile da ga čistačice nađu u jutarnjoj smeni. To je bilo pre 30 godina u Beogradu. Nažalost, tako i danas mnogi razmišljaju. Ovo je u poslednjih desetak godina, prvi put da se u nekoj predstavi javno govori o odnosu prema HIV pacijentima kod nas.
Druga upečatljiva scena jeste lično i emotivno i ogolićeno razotkrivanje – ispovest na sceni. On nije Sonja Savić. On je Nikola Voštanić i nosi crnu večernju i elegantnu haljinu. A zašto, pa zato što se u njoj najbolje oseća. Za Sonju Savić je prvi put čuo sa njegovih 13 godina, kada je ona već bila mrtva. Kupio je DVD filma gde ona glumi i poželeo da ima istu takvu haljinu koja je ona nosila. I razlikovao se od okoline, I tukli su ga jer nije izgledao kao ostali. A i užasno osećanje da je nekada poziv biti glumac, isto kao da kažeš da si peder. Taj neprijatan osećaj priznanja glumačkog poziva. I teška pozicija u kojima se kao mladi glumac nalazi. On, za razliku od Sonje Savić, ne pamti dobra vremena, iako se rodio u vreme demokratije. Ali ona je u njemu izazvala da bude svoj, da ne živi u laži i da počne on da postavlja granice drugima, a ne oni njemu. Da sada ima ponos, koji će možda jednog dana pogaziti da bi bio član nekog pozorišnog ansambla.
Nije potrebno posebno navoditi da je autorski tim izuzetan: promišljena i dinamična režija sa puno upečatljivih scena, posvećena gluma kao kombinacija dramskog i fizičkog i muzičkog teatra, efektna i moćna muzika, dramaturgija koja nas kroz nekoliko segmenata uspešno vodi od početka do kraja, kostim koji nam daje nekoliko slojevitosti i simbolike. Ono što predstavi daje posebnu emotivnost jeste činjenica da je premijera bila u Sonjinom rodnom gradu i doživela je ovacije. Publika koja možda najviše zna o njenom životu, o njenoj tragičnoj sudbini, kada je u svakom pogledu ostala sama, ali da njen lik i delo nikada neće. Da su joj umirali dragi ljudi iz mladosti. Sida, droga, rak, nesreće… Umirali su utopljeni, pod mostovima, gladni, u garažama, u bolnicama, u bedi… Bolna i istinita projekcija našeg društva. Mediji tada nisu lepo pisali o njoj. Na sahrani nije bio niko od njenih kolega. Danas … ponosni na Sonju Savić, tragičnu heroinu svog vremena!
Predstava 4 ZIDA ILI TRAGIKOMEDIJA O KARANTINU, premijerno izvedena 10. februara ove godine je nastala postavkom omnibusa kratkih dramskih tekstova Bojana Tasića, Aleksandre Jovanović i Nine Plavanjac (korišćeni motivi romana „14 dana karantina“, Stefana Mihajlovskog), u režiji Stevana Bodrože. Rađena je u koprodukciji pozorišta „Bora Stanković“ Vranje sa festivalom „Merlinka“ iz Beograda, uz pomoć Ministarstva kulture Republike Srbije. U predstavi igraju (glumci vranjanskog pozorišta): Nenad Nedeljković, Radmila Kocevska, Bojan Jovanović, Jelena Filipović, Tamara Stošić, Marko Nikolić, Kristina Janjić Stojanović, Milena Stošić, Žetica Dejanović, Dragan Živković i Anđela Vlajković. U autorkom timu su i scenograf: Tanja Žiropađa (scenograf), Selena Mladenović (kostimograf) i Krenare Nevzati – Keri (scenski pokret).
Kako jedan od autora teksta (Bojan Tasić) sam navodi u pitanju je presek jednog društva u četiri priče, u četiri stana, u četiri porodice; ili ono što porodice nisu, a mogle bi da budu; o otuđenju ljudi, šta se dogodilo tokom zatvaranja usled pandemije virusa COVID 19. Dok su se drugi još više povukli i u sebi pronašli tu slobodu. Ove priče omogućavaju nam pogled kroz ključaonicu u četiri stana, gde ljudi različitog društvenog statusa pokušavaju da prenebregnu različite probleme na koje ih je uslovila pandemija. Prisutan je strah, bilo preteran ili opravdan.
Ova scenska satira, pokazuje na koje sve bizarne, nezamislivo sulude načine smo reagovali na svetsku pandemiju, kako smo joj se prilagođavali, kako nas je zauvek izmenila i kako smo je preživeli (ipak ne svi). Pratimo živote komšija u jednoj (beogradskoj) zgradi, ljude koji se bore sa svojim strahovima zarobljeni u stanovima, okruženi strahom, vapajem za empatijom okruženi koronom. Reditelj nas uspešno vodi kroz maštu mladih pisaca, suptilnostima s kojom su progovorili o mnogim društvenim problemima, ali i o univerzalnim, psihološkim i porodičnim problemima pojedinca i traganjem za ljubavlju i srećom. Iako sve četiri (dramski) nezavisne celine, objedinjene su istim scenskim prostorom, simbolično uokvirenom i označenom scenografijom, gde glumci u svakoj sa nestrpljenjem čekaju svoj u mraku, da ih svetlo uvede u svoju priču. I ta pomalo zamračena atmosfera, gde su svi glumci u crnom i u svojim dramskim ulogama, povremeno samo remeti po neka pesma da nam da neku nadu, da ćemo uspeti da se izborimo sa svojim strahovima. Taj mir remeti i originalan scenski pokret koji opisuje emotivna stanja u kojima se nalaze u tim trenucima, gde česte repeticije pokreta, nas vraćaju na životnu svakodnevicu iz koje ne možemo pobeći.
Prve tri priče nas uvode u pomalo bizarni svet života, kao posledica zatvorenosti i otuđenosti, koja je eskalirala kada smo postali bukvalno zatvorenici mesta i vremena. To su porodični odnosi, na relaciji otac – sin – majka (život u fotelji sa praherom u ruci), zatim mladi bračni par koji je spreman na sve da dođe do cilja i prestanu da budu podstanari i jedan davno izgubljeni, a sada obnovljeni odnos majka – ćerka – duhovi prošlosti, koji budi emocije i suze i ogorčenja, kao kulminaciju posledica načina života savremenog društva. Poslednja priča kroz adaptaciju pomenutog romana od strane svo troje autora na jedan veoma liberalan način govori o oslobađanju strahova, stanju slobode u četiri zida, kao najbolji benefit dvonedeljne izolacije u tom periodu. U pitanju je gay romantična priča između Jakše (misteriozno povučenog i tajnovitog Bojana Jovanovića) i Vuka (pomalo ostrašćenog i energičnog Marka Nikolića). Poznanstvo putem društvenih mreža oni koriste da se bolje upoznaju, provedu vreme zajedno, otvore se jedan drugom i započnu vid (strastvene) romanse. Želja za životom, za promenom, za srećom ispunjava ih sve vreme dok su sami, izolovani i sigurni. Ali, koliko god želeli da budu slobodni, ipak vremenom isplivavaju sve skrivene frustracije, nesigurnosti i na kraju povratak normalnim životima, očima realnosti i prekida privida u vreme kada karantin prestaje. Vizuelno-scenski njihova transformacija je upečatljivo predstavljena kostimima, igrom, scenskim pokretom. Predstava se igra u neposrednoj blizini publike, koja takođe sedi na sceni. To dočarava intimnu atmosferu, bliskost i stvara neraskidivu vezu sa sve vreme gledanja predstave. To je i smisao pozorišta, da nam sjajna gluma i tekst izazovu emocije, nekih nama nepoznatih ljudi, a koje možda baš takve imamo i u svom komšiluku. Svi ti trenuci sreće, bola i otuđenosti na sceni ne mogu, a da nas ne zapitaju gde smo tu mi i kako smo se mi osećali u to isto vreme, vreme karantina u četiri zida.
Piše: Marko Radojičić
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
