Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. (Zakon o radu – član 18.)

Jedna od najotužnijih floskula što se provlače po internet forumima, komentarima i po kojem javnom aktivističkom nastupu jeste da u nekom idealnom svetu svako može da prođe ulicom držeći se za ruke sa partnerom ili partnerkom, a da ne dobije batine. Zato, uveravaju nas, treba da imamo Paradu ponosa i još ponešto, kao da je celokupna smisao naše egzistencije i herojske borbe upravo to – da se šepurimo po gradskoj štrafti sa nekim dobrim komadom ruku pod ruku kao ponosni vlasnici na kinološkoj izložbi, u inat zlobnicama da puknu od muke, „uspeo sam u životu, zavide mi svi“ i tome slično.
Nisam siguran da većina LGBT ljudi zaista ovo ima prvo na umu, kao odgovor na pitanje „a šta je to što LGBT ljudi žele“. Slobodno istopolno držanje za ruke u javnosti samo je spomenarski, slatko-tinejdžerski trenutak koji, siguran sam, odzvanja uzbudljivo u srcima naših mladih junoša i lezica, ali reč je više o melodramskom, pojednostavljenom dostignuću, koje zapravo suštinski ne menja ništa na mapi (ne)vidljivosti srpske LGBT zajednice.
Verujem da bi malo ko osporio da fokus političkog delovanja i afirmacije LGBT prava treba prebaciti sa uličnog fronta paradnosti na jedan mnogo širi i za svakodnevni život mnogo značajniji aspekt – a to su radna mesta, zapošljavanje i zaštita od diskriminacije.
Ako zanemarimo popularnu folklornu predstavu (koja, kao i većina stereotipa, možda nije daleko od istine) da je svaki gej muškarac u nekom trenutku u životu pokušao da se bavi modom, a da u svakoj lezbejki čuči auto-mehaničar(ka) ili kamiondžija, te da su neprikosnovena gej zanimanja frizer, šminker i stilista i da su tu vrata za strejt ljude zatvorena, zdravorazumska je istina da LGBT ljudi moraju da rade za život i da funkcionišu u radnom okruženju koje u većini slučajeva možda nije tolerantnije od srpske ulice.
Zakoni mogu biti od pomoći. Bez nekih posebnih aktivističkih zasluga, zaštita od diskriminacije skoro da je postala mainstream srpskog zakonodavstva. Određena u tom smislu povoljna rešenja odavno su ugrađena u radno zakonodavstvo – član 18. Zakona o radu zabranjuje posrednu i neposrednu diskriminacija u odnosu na seksualno opredeljenje, a priča o mobingu, ili zaštiti zaposlenih od šikaniranja i maltretmana na poslu već je omiljena tema za časopise o lepoti i zdravlju. Ipak, zakoni sami po sebi nisu garancija. Onog trenutka kada zaposleni ili zaposlena čija seksualna orijentacija nije „očekivana“ i „normalna“ mora da pribegne zaštiti paragrafa i pravilnika o sprečavanju mobinga na poslu, obično je već kasno i naneta šteta je nepopravljiva. Zakoni neće sprečiti otrovna ogovaranja, neprijatne aluzije ili neprikrivene uvrede koje LGBT zaposleni ponekad moraju da otrpe zarad održanja statusa quo. Najveća zamka krije se u mutnoj zoni vrednovanja rada, napredovanja i nagrađivanja gde je teško dokazati direktnu diskriminaciju ako se desi, a zloupotrebe funkcionišu u oba pravca.
Verovatno smo još godinama daleko od radnog okruženja u kojima se raznolikost smatra prednošću i gde se poslodavci utrkuju ko će ponuditi više pogodnosti zaposlenima duginih boja. Mnogo je tačnije konstatovati da su LGBT zaposleni u Srbiji više zainteresovani da ne pretrpe štetu ili izgube posao ukoliko bi kolektiv i nadređeni saznali šta oni jesu. Ne treba ipak zaboraviti da je borba za dostojanstvo na radnom mestu sasvim legitimna i da LGBT osobe u njoj nisu usamljene. Kako naglašava Brajan Meknot, vodeći američki specijalista za pitanja uključivanja LGBT osoba u radno okruženje, saradnici na poslu mogu biti dragoceni saveznici. Napor da se razume i prihvati nešto je što obe strane moraju da učine, a siguran sam da spremnosti za toleranciju i prihvatanje različitosti ima mnogo više među prosečnim srpskim kolegama nego što bezlične ankete po medijima ukazuju.
Tolerancija na poslu se nekad čini potrebnijom nego tolerancija na ulici ili u kući, zbog proste činjenice da sa kolegama na poslu provodimo srazmerno veći deo dana nego s drugima. Potpuna direktnost, „deklarisanost“, „autovanost“ ili koji god izraz upotrebili za otvorenu istinu o sopstvenoj ličnosti za druge na radnom mestu, još uvek je daleko pre izuzetak, a manje pravilo. Ipak, zaklonjena iza dramatičnog i „herojskog“ aktivizma ulice i medija, verujem da se dešava tiha (r)evolucija. Evo jedne pozitivne „predrasude“ – zamislite hiljade LGBT osoba na radnim mestima kako svakim danom profesionalnošću, trudom, znanjem i ponekad nenametljivom pristojnošću pridobijaju podršku i priznanje svojih kolega na radnim mestima, radeći odgovorno, nadajući se najboljem, ponekad plašeći se najgoreg. Ova malo vidljiva armija zaposlenih pedera, lezbejki, brojnih biseksualaca i tek poneke trans osobe polako osvaja prostor za sebe i druge, pomera granice tolerancije i oslobađa radna mesta od straha i isključivanja. Proces je dugotrajan, a skoro i nevidljiv, ali promene se postepene i svakako opipljivije nego što bilo kakva šetnja gradom i držanje za ruke mogu da donesu.

Vlada T.

0 Shares