Na početku ovog teksta bih da uvedem jedan novi pojam, tj. precizniju definiciju seksualnosti određenog (ako ne čak i većinskog) broja muškaraca. Iako svi znamo za heteroseksualne, homoseksualne i biseksualne muškarce, oni muškarci sa kojima sam se ja susretao i kojima sam ja bio privlačan se nekako nisu uklapali ni u jednu od ove tri kategorije.
S obzirom na činjenicu da ih ja privlačim, a nisam žena (niti želim to da budem), ne možemo da ih definišemo kao heteroseksualne. A pošto ih ne privlače cis muškarci, ne mogu se svrstati ni u biseksualne, a još manje homoseksualne.
Pošto su i oni sami bivali zbunjeni time i nisu mogli da se definišu, ja sam odlučio da istražim tu temu. Iako sam već pisao u jednom od ranijih tekstova na tu temu, u međuvremenu sam otkrio novi termin, koji bi preciznije definisao njihovu seksualnost. Gineseksualac – osoba koja oseća seksualnu privlačnost prema ženstvenosti, bez obzira na pol ili rodni identitet druge osobe.
Kroz pokušaje dejtovanja ovih muškaraca, shvatio sam da im je veoma bitno da definišu svoju seksualnost, što bi samo po sebi bilo legitimno, dok nisam skapirao da im je zapravo samo bitno da uz njih ni slučajno ne ide „gej“ etiketa.
Mnogi od njih su tek kroz kontakt sa mnom spoznavali nove granice svoje seksualnosti i da njih ustvari ne privlače samo žene, pa je to kod većine njih bio višemesečni proces (samo)prihvatanja.
I tu samo po sebi ništa ne bi bilo sporno, da su oni tokom tog procesa bili spremni da otvoreno komuniciraju. Umesto toga, u najvećem broju slučajeva sam se susreo sa lažima, nestajanjem, pa pokušajem ponovnog vraćanja, pa još laži, i na kraju uglavnom potpunog prekidanja odnosa sa moje strane.
U poslednjih godinu dana sam se susreo sa određenim brojem muškaraca, koji, iako na prvu dosta različiti, u svojoj suštini su se svodili na isto. A takav je bio i krajnji ishod.
Pokušaću da predstavim otprilike kako je taj proces tekao. Uglavnom su me nalazili na Instagramu (u manjem broju slučajeva na nekoj od aplikacija za upoznavanje, jer pošto nisu gej, za iste nisu uglavnom ni čuli). Pisali bi mi, kako im se dopadam, kako su ih do sad privlačile samo žene, ali da su u poslednje vreme kroz porno filmove otkrili da postoji još nešto, shvatili da ih to privlači, pa su se „oduševili“ kada su shvatili da zapravo imaju priliku da upoznaju nekog realnog.
Pošto ja generalno ne volim dugačka dopisivanja, jasno sam stavljao do znanja da sam otvoren za upoznavanje uživo. Tu je svaki od njih direktno ili indirektno pokušao da to upoznavanje prebaci iz javnosti u zatvoren prostor. Na moje insistiranje da prvo upoznavanje bude negde u javnosti, jer ne želim da me iko svodi na seksualni objekat, nekoliko njih je samo odustalo.
Sama po sebi odluka da odustaneš zbog toga je meni legitimna, nećeš da gubiš vreme na upoznavanje, ti bi odmah nešto konkretno, i to je u redu, samo si naleteo na pogrešnu osobu. Ono što nije legitimno je to što je svaki od njih odabrao da samo nestane, umesto da lepo napiše „Izvini, nisam za upoznavanje napolju, ja bih odmah kod tebe, ako tebi to ne odgovara, onda te pozdravljam“.
Gde bih se ja lepo zahvalio i pozdravio i stavili bismo jednu kulturnu i zrelu tačku na tu priču.
Zatim je tu bio drugi deo muškaraca, koji iako su nestali u tom prvom trenutku, javili su se opet nakon nekoliko nedelja, u nekim slučajevima čak i nakon nekoliko meseci. Svaki je tada pokušao da mi objasni da ga je uhvatila panika, pa je zato nestao, ali je u međuvremenu razmišljao, shvatio da je želja ipak veća od straha i da želi da ipak da šansu da se upoznamo. Strah se uglavnom svodio na to kako će okolina reagovati kada nas vidi, a kod nekih sam skapirao da postoji i ta doza straha šta će dalje ako mu se ja svidim i uživo.
Sledeći korak je bio odlazak na piće, gde smo sedeli, razgovarali, upoznavali se. Svaki od njih je na kraju zaključio da to uopšte nije bilo toliko strašno koliko je mislio da će biti, da mu je upoznavanje i razgovor sa mnom bio jako prijatan, da ljudi oko nas zapravo nisu toliko obraćali pažnju na nas koliko je on mislio da će, a čak i oni koji su obratili pažnju na nas, nije mu smetalo niti odvlačilo fokus.
Tu je svaki od njih pokušao da mi objasni kako bi bilo lepo da ja imam razumevanja i strpljenja za njega, jer je njemu sve to novo, da mora da ide polako, korak po korak, da ako se bude gradio neki odnos, to treba da ide postepeno, i tome slično. Na moj odgovor da će sa moje strane uvek biti razumevanja, dokle god mi se sve jasno i otvoreno kaže i objasni, dobijao sam reakciju da se to podrazumeva. Na moje objašnjenje da sam isti odgovor dobijao i od nekih prethodnih koji su bili na njegovom mestu, a koji su nakon toga postupili potpuno suprotno, reakcija bi uglavnom bila da su to budale, nezreli muškarci, da on nije takav i da od njega nikad tako nešto neću doživeti – „on nije kao drugi“ i ne treba da ga stavljam u isti koš sa ostalima.
Nakon tog pića, jedan manji broj njih je odmah nestao. Ja sam to tumačio kao gubitak zainteresovanosti, što bi opet samo po sebi bilo legitimno, samo da se jasno iskomuniciralo. Ostatak je nakon pića slao poruke kako im je baš bilo lepo, kako bi želeli da ponove i kako se nadaju da isto želim i ja. Na moj uglavnom potvrdan odgovor, komunikacija bi se nastavila još koji dan, i kada je pokrenuto planiranje narednog viđanja, svi su samo nestali.
Ja sam to takođe protumačio kao gubitak zainteresovanosti, ali se vremenom ispostavilo da je moja procena bila pogrešna. Postoji jedna zajednička stvar svim ovim muškarcima, koji su nestali u bilo kom trenutku. A to je da su se svi do jednog javili ponovo posle određenog vremenskog perioda. Svaki od njih se javio sa izvinjenjem što je nestao, da ga je uhvatila panika od toga šta i kako dalje sa mnom, jer mu se baš sviđam, i da je dao sebi vremena da na miru razmisli da li je spreman za tako nešto i da je sada shvatio da jeste.
Šta je meni sporno u svemu tome? Što je svakom od njih prilikom upoznavanja bilo naglašeno da, i ako dođe do te potrebe za distancom, da se ona meni pre toga saopšti i da mi je najgore kada muškarac samo nestane, sa čim se svaki od njih složio. I opet uradio isto.
Iako je svaki od njih tražio drugu šansu i obećavao da se ista stvar u budućnosti neće ponoviti, nijedan je nije dobio. Prosto, moje poverenje je izgubljeno, ja bih onda i u budućnosti očekivao da će nestati svaki put kad stvari postanu malo teže (a u ovakvom odnosu, na našim prostorima, bilo bi još mnogo teških stvari), tako da sam ja odlučio da sebe poštedim trošenja vremena, energije, pa i emocija (koje u tom trenutku još nisu duboko razvijene, pa je samim tim lakše i prekinuti). Jer koliko god bilo lepo kada imaš u životu nekoga koga voliš, prvo treba voleti i poštovati sebe. A to ne možeš pored osobe koja nije spremna da ti to isto pruži.
Piše: Filip Obradović
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
