Krajem maja ove godine, dokumentarac Dragana Jovićevića Topli film otvorio je 17. Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs. Film je pre toga svetsku premijeru imao u Solunu, a istraživao je kvir likove u jugoslovnskoj i srpskoj kinematografiji. Šta se sve desilo ove godine kada je Topli film film u pitanju reći će nam režiser filma.
Šta te je inspirisalo da se baviš LGBT momentima u srpskom i jugoslovenskom filmu i snimiš Topli film?
Pa iskreno, ispirisao me je pre svega urednik magazina Optimist i direktor Merlinka festivala, vaše visočanstvo Predrag Azdejković. Dakle, čisto da se zna, inicijalna ideja filma jeste potekla od Azdejkovića, koji mi je, nakon što sam doktorirao na FDU iz oblasti žanra u srpskom filmu, predložio da, kad se već bavim srpskim filmom, istražim temu prisustva kvira u istoriji naše kinematografije. I zaista, odmah sam se ukačio! Doživeo sam to kao čistu provokaciju. Ta tema logično se naslonila na moje prethodne radove – fantastika u srpskom filmu i žanrovi u srpskom filmu. Prvi je bio knjiga, drugi naučni rad. Pomislio sam da, kad već ulazim u polje kvira, ono je isuviše slikovito da bi završilo na papiru, te bi bilo idealno da se kvir likovi prikažu na velikom platnu. A i, iskreno, ne volim da se zadržavam uvek u jednom mediju ili formi. Jednostavno mi dosadi i zasitim se. Nikako nisam temu kvira u kinematografiji video kao knjigu, niti naučni rad, već od početka bila je ideja da se snimi film. I tako je sve krenulo.
Kako je izgledao proces istraživanja? Da li si nailazio na nepoznate ili zaboravljene scene koje su te iznenadile?
Ako kažem da je sve – dakle od tog našeg prvog razgovora o eventualnom filmu – krenulo u jesen 2016. a da je premijera bila s početka 2024. jasno je koliko je to dug i složen proces bio. Krenuo sam poprilično neambiciozno. Sećam se, prva verzija scenarija bila je bliska televizijskom formatu. Mislio sam da ako prikažem 15 filmova i uradim razgovore s troje do četvoro sagovornika, biće to sasvim dovoljno da film prikažemo na Merlinka festivalu i eventualno još negde, a da akcentujemo koliko je bilo odnosno nije bilo tih tema u našoj kinematografiji. Međutim, sve se završilo s 15 sagovornika, snimljenim igranim delom filma i čak 65 naslova, koje sam vremenom nalazio, a kojima sam prepisivao etiketu „kvir“, što sam posle u filmu i branio. Naravno, nije bilo mesta za sve, pa ilustraciju daje „samo“ 37 filmova jugoslovenske i srpske kinematografije. I bio sam iznenađivan na svakom koraku tokom tog procesa. Uvek sam otkrivao nešto novo. I kako je vreme prolazilo, bilo je sve uzbudljivije. Pustio sam film organski da se širi, da narasta, da prodiše tim sadržajem i samim tim taj neobičan koncept se vremenom sam otvorio. Lično, meni je najuzbudljivije bilo traženje onih ranih filmova iz faze jugoslovenskog filma, nakon Drugog svetskog rata, u kojima se „kvir“ učitava kao podtekst, jer one nisu snimane kao priče s homoseksualnom sadržinom tih godina.
Kakav je bio produkcijski život filma?
Produkcija je bila složena iz više razloga. Jednostavno, bilo je potrebno uključiti sve veći broj saradnika nego što smo sredstava imali, počev od snimatelja do sagovornika, pa nadalje nosioca autorskih prava na filmove koje smo koristili, bez kojih je bilo nemoguće realizovati film, zatim produkcijske kuće i distributeri, koji su nam izašli u susret i na kraju Radio-televizija Srbije, od koje smo dobili sjajan arhivski materijal. Plus pomoć prijatelja. I naravno, Filmski centar Srbije, koji nas je inicijalno podržao. Ipak, čitav produkcijski život zapravo se zasnivao na entuzijazmu ekipe, koja je pristala da radi Topli film više iz čiste radoznalosti i formalnog eksperimenta. Tu pre svih mislim na Natašu Pavlović, producentkinju i montažerku, koja je praktično uložila i deo sebe u proces nastanka filma. A zatim i glumce, koji su imali dovoljno strpljenja da provedu niz godina radeći ovaj film, što bi retko koji glumac na to pristao.
Dokumentarni film koji ima glumce? Kako je bilo raditi s njima?
To je jedna mala subverzija na kojoj sam insistirao, a koja je bila rizik po sebi. Međutim, po reakcijama i kritike i publike, izgleda da se taj rizik ipak isplatio. Tokom istraživanja shvatio sam da, kada se snima film makar i s površnom gej tematikom, uvek su na udaru glumci. Oni su ti koje mediji linčuju da li će prihvatiti ulogu geja na filmu ili ne. Ređe su u problemu glumice. I zato sam hteo da imam dvojicu mladih glumaca, na počecima karijere, pred kojima je dilema prihvatiti uloge gejeva ili ne. I za to je zaista bio određen i održan kasting, na kome se pojavio mali broj mladih glumaca, što sam takođe doživeo kao osobenu autohomofobiju, ali koju nisam hteo da komentarišem u filmu. Jednostavno, taj broj je dovoljan znak koliko su hrabri glumci na počecima karijere da se suoče s ovakvim izazovom. I svi koji su se pojavili na tom kastingu bili su savršeni! Međutim, Đorđe (Mišina) i Đorđe (Galić) su nam privukli pažnju svojim različitostima. U tom trenutku, niko iz ekipe nije bio svestan ni siguran, da li će oni pristati na jedan dug proces snimanja, koji se razlikuje od snimanja igranih filmova. Ali, ne samo da su imali poverenja u nas kao ekipu, već su se svojski trudili da u svim scenama kako proigravanja poznatih i nepoznatih momenata iz filmova tako i razgovora s odabranim sagovornicima, doprinesu čitavoj atmosferi i naraciji Toplog filma. Uvek ću im biti zahvalan na tome.
Kako su prošle svetska i srpska premijera? Reakcije publike?
Ne znam koja je bila bolja. Jednostavno, svaka projekcija na kojoj sam bio bila je čarobna po sebi. U Solunu je došlo čak stotinak ljudi na projekciju koja je bila kasno uveče, a ostala dešavanja u gradu su mi se činili daleko privlačnijim. Bio sam spreman na desetak ljudi u sali, međutim publika je čak i ostala na razgovoru koji je bio već iza ponoći. A srpska premijera na otvaranju Beldocsa je bila događaj za sebe koji ću uvek pamtiti. Sala Doma omladine bila je popunjena do poslednjeg mesta. A reakcije publike tako iskrene i glasne. To je nešto što sam sanjao… I druge projekcije na kojima sam bio bile su zanimljive, svaka za sebe. Na primer, u Berlinu tražili su dodatna pojašnjenja za homofobiju o kojoj govorimo u filmu, jer je toj publici to malo strano i videli su film isključivo kao aktivistički, iako sam ga ja branio da je to pre svega filmološko istraživanje. U Pekingu (gde smo se doduše dva Đorđa i ja bili putem Zuma) pitali su kada će biti poseban film s njima dvojicom, jer su razumeli iz filma da je zapravo prikazano samo snimanje potencijalnog filma s njima! A kritika koja je stigla iz Bangkoka je verovatno meni bila najsimpatičnija od svih. U toj kritici gotovo da reči nije bilo o tolikom broju filmova koje Topli film pobrojava. Za njih, Topli film je film o ljubavi između dva mlada glumca, koja se ostvaruje zahvaljujući tome što oni gledaju filmove čime prevazilaze represiju prema gej zajednici! Što se tiče ostalih kritika, o Toplom filmu pisano je nestvarno mnogo. Ne sećam se da je ni o jednom drugom dokumentarnom filmu bilo toliko tekstova, prikaza, kritika, intervjua, emisija… Po tome mogu samo da zaključim da je film ubo tamo gde smo gađali.
Kakav je festivalski život filma? Da li se svet zanima za srpsku kvir kinematografiju?
Nije lako trenutno probiti se do festivala, jer je filmova mnogo, a mnogi festivali ne ispunjavaju obećanja koja daju iz različitih razloga. Ipak, ne mogu a da ne budem zadovoljan. Jer tamo gde je film prikazan, doživeo je ovacije i sjajne kritike. Posle Soluna i Beldocsa, film je odmah zatim prikazan u Podgorici, Splitu i na Paliću, a onda je krenuo „preko grane“ – Tajland, Nemačka, Kina, Holandija, Slovenija… Posebno sam oduševljen što je festival u Tel Avivu, jedan od najvećih festivala LGBTQ filma na svetu, i selektovao Topli film za takmičarsku selekciju i oformio poseban program „srpski kvir“, u koji je uvrstio Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića i Marble Ass Želimira Žilnika. A najveći plezir priredio nam je One Fluid Night (OFN) festival u Londonu, gde sam bio nominovan za najbolju režiju pored reditelja igranih filmova a sam film je na kraju završio kao pobednik u kategoriji najbolji dokumentarni film! Dakle, vremenom sam se pomirio s tim da je prosto tako – negde hoće tvoj film, negde ga neće… Ali ono što me oduševljava jeste činjenica da nigde gde je prikazan nije prošao nezapaženo. Ovu kalendarsku godinu završićemo sa 17 festivala i nekoliko posebnih projekcija. I nema razloga da budemo nezadovoljni.
Kako bi ocenio LGBT reprezentaciju u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji nekad i sad?
Pa rekao bih da je nema. Barem nema sistemskog odnosa prema reprezentaciji likova. U srpskom filmu postoji samo reprezentacija kriminala i korupcije, jer mi živimo u takvom okruženju. Društvena atmosfera uvek diktira filmske trendove, tako da su to teme koje su opsesivne kod domaćih autora. Posebno je problematično kako mnogi tim temama dalje pristupaju. A LGBT likova ima tek sporadično. Dok s druge strane, filmovi u kojima su ti likovi centar priče, poput Kristine recimo, pripadaju isuviše andergraund produkciji i estetici.
Koji filmovi su pomerili granice u odnosu na ono što je tada bilo društveno prihvatljivo?
Pa za mene su to tri filma. Za sva tri, s ove vremenske distance, neverovatno mi je da su snimljeni. Ta neodoljiva kvir komedija Ćao, inspektore je verovatno nešto najbizarnije što je snimljeno u kasnoj fazi jugoslovenskog filma. Moram da priznam, što je više gledam sve mi se više sviđa, i moja prvobitna ideja je bila da zapravo igrani deo Toplog filma bude rimejk tog filma, što je u tom trenutku bilo preambiciozno zamišljeno… Dalje, neverovatno mi je da je Žilnik usred rata u prvoj polovini devedesetih realizovao Marble Ass. Ta gorko-slatka dramedija je čist filmski biser, nastao u gerilskim uslovima, s pravim transvestitima koji su činili kulturnu scenu tog vremena! I konačno, neverovatno mi je da je Mladen Đorđević snimio taj luckasto bolni film Život i smrt porno bande, u kome je apsolutno sve poremećeno od kvira. To su meni lično omiljeni filmovi kojima se vraćam, premda svaki film naveden u Toplom filmu ima smisla da se sagleda iz LGBT+ ugla.
Kakvu budućnost vidiš za LGBT teme u regionalnoj kinematografiji?
To je veoma teško proceniti, ali mi se čini da mladi koji dolaze hrabrije ulaze i u likove i u teme, nego njihove starije kolege. Već je bilo nekoliko izvanrednih kratkometražnih filmova, koje smo videli na Merlinka festivalu. I dalje nedovoljno, ali mi se čini sasvim reprezentativno. E sad pitanje je da li će ih na konkursima ova opšte homofobna struja podržati, da li će se izboriti za svoje ideje ili će morati da se povinuju, shvativši da od nečega mora da se živi… Dakle, mnogo će faktora odlučivati o tome, ali svakako ne mislim da će u skorije vreme to u srpskoj i regionalnoj kinematografiji postati mejnstrim, na način na koji je to mejnstrim na Netfliksu, recimo. Ali opet, ne bih ni voleo da ode u tom pravcu, jer je svetska produkcija, s druge strane, vulgarizovala eksploataciju LGBT likova u filmovima i serijama, učinivši ih opštim mestom.
Šta bi poručio mladim filmskim autorima koji žele da istražuju LGBT teme kroz svoje radove?
Pa ja inače uvek mislim da čovek treba i mora da se bori za svoje ideje. Bilo koje teme da su u pitanju. I, kao i u životu, ponekad iz te borbe izađete kao pobednik a ponekad vas saseku do kolena. Ali siguran sam da da vredi boriti se. Čak i kad ne izgleda jednostavno.
Koje nove projekte pripremaš?
Posle Toplog filma daleko sam se više upustio u produkciju filmova, nego što sam to i sanjao da će da se ikada desi. Tokom rada, osnovao sam svoju kuću Greifer i, nećete verovati, trenutno je više od deset različitih projekata u različitim fazama rada pod njenim krovom. Ali da ne otkrivam mnogo. Možda samo ono na čemu ja trenutno radim. A to je – opet nešto sasvim drugo – kratki stopmoušn film Roksanda. I opet, okupio sam jednu briljantnu ekipu entuzijastičnih saradnika, koji su od jedne male priče napravili filmsku bajku. Svi na tom filmu rade s velikim ushićenjem, iako je, kao i svaki animirani film, to jedan dug i komplikovan proces. Ali milina je gledati kako te male lutke oživljavaju pred našim očima, pod našim dodirima. Još tako stilizovane u potpuno otkačenoj scenografiji. Ma između ostalog, videćete za koju godinu i to čudo.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
