U moru negativnih priča kojima smo gotovo svakodnevno okruženi, a pogotovo kada je LGBTQ+ populacija u pitanju, u ovom broju sam rešio da sa vama podelim i jednu lepu, pozitivnu i nadahnjujuću priču. Za one koji ne znaju, ja sam neko ko je do marta živeo u Novom Sadu, nakon čega sam se preselio u Beograd. Ono što možda mnogi takođe ne znaju, a bitno je za dalji nastavak priče, jeste to da sam ja domino dama. Dolaskom u Beograd sam, između ostalog, želeo da produbim i poznanstva u tom svetu.
Ono što se spontano sinhronizovalo jeste to da je jedna kinki organizacija, jedina tog tipa kod nas (za sada) koja je do pre nekoliko godina uspešno organizovala BDSM žurke, a zatim od tada bila na pauzi, rešila da se vrati u organizaciju istih baš u martu.
Otišao sam na tu prvu žurku i proveo se fenomenalno. Iako su to sve bili meni mahom nepoznati ljudi u jednom poprilično „strejt“ miljeu, generalno su fetišisti ljudi koji su poprilično otvoreni za različitosti. Ne mogu da tvrdim da osim mene na žurci nije bilo još LGBTQ+ ljudi, ali ja sam ja definitivno bio jedini koji je došao obučen tako da je to bilo veoma očigledno. I za promenu, niko nije imao problem s tim.
Naravno, nijedna priča ne može imati srećan kraj bez nekog zapleta. Nakon uspešno održane prve žurke, rešili su da organizuju i drugu, mesec dana kasnije. Druga žurka je trebalo da se održi na drugoj lokaciji, u jednom baru u širem centru grada. Pošto je bilo moguće kupiti karte u pretprodaji (po povoljnijoj ceni), a trebalo je da idem sa još dva prijatelja, rešio sam da par dana pre žurke odem u taj prostor da kupim karte, a to mi je ujedno bila i prilika da vidim kakav je novi prostor.
Da dam širi kontekst ovoj priči, ja sam neko ko se i u javnosti kreće sa dugačkom kosom, dugim nalakiranim noktima i garderobom koja je prilično androgena. Kada sam ušao u taj bar, sačekala su me dvojica konobara, koji su mi bez ikakvih problema prodali karte i sa mnom bili veoma prijatni i ljubazni. I ja sam zaista mislio da će tako i biti na dalje i da taj vikend mogu opušteno sa prijateljima da se provedem na još jednoj žurci.
Problem nastaje narednog dana, kada ja vidim da je žurka otkazana. Pozvao sam jednu od devojaka koja je u organizaciji, da mi objasni šta se desilo. Čuo sam po glasu da je jako iznervirana i uznemirena. Rekla mi je da je nastao problem, jer je (po rečima vlasnika lokala) „juče usred bela dana, bez imalo stida, ušla trandža da kupi karte.“ U trenutku kada je pristao da lokal iznajmi ljudima koji će organizovati BDSM parti, nije mu palo na pamet da će na tu žurku dolaziti i „takvi“. Izričito je zabranio da ljudi poput mene ulaze u njegov lokal. Ljudi iz organizacije su se pobunili i rekli da to njima nije u redu, da oni žele da se na njihovim žurkama svi osećaju prijatno i dobrodošlo, a pošto su shvatili da to ne bi bio slučaj, rešili su da žurku otkažu.
Ono što je neverovatno je činjenica da sam se ja tih dana osećao jako loše, kao da sam ja uradio nešto pogrešno time što sam otišao da kupim karte unapred i dao njemu šansu da me vidi. A opet, s druge strane, bolje je što je ispalo tako, nego da je pravio problem na samo veče žurke, kad bih ja tu već bio sa svojim prijateljima. Iako je svestan deo mene znao da ništa nisam skrivio i da nije problem u meni, imao sam potrebu da se izvinim organizatorima jer sam im napravio problem. Ono što je dobro u celoj priči je to da su ljudi itekako svesni da problem u celoj priči nisam ja, te su mi uzvratili da ja ništa nisam kriv, da nema potrebe da se izvinjavam i da će se potruditi da nađu adekvatniji prostor, gde će svi biti dobrodošli.
To se i desilo prvog juna, kada je održana naredna žurka, u Sekirana baru. Nekoliko dana pre žurke sam pitao organizatorku da li je u redu da dođem, na šta mi je rekla da je naravno u redu i da ne brinem. Tako da sam rešio da dam šansu, i nisam se pokajao.
Moram da priznam da sam i ja imao određene predrasude kada sam pogledao bar na internetu. Nekako mi je na prvi pogled previše odisao tom muškom, „strejt“ energijom i mislio sam da će biti dosta prostora za homofobične ispade. Bez obzira na razne scenarije u mojoj glavi, rešio sam da odem i da doživim to sve, jer sam znao da su ljudi iz organizacije tu i da neće dozvoliti nikakve incidente.
Ono što sam primetio kada sam stigao to veče na žurku jeste nekoliko poznatih lica koje sam video na prvoj žurci i koji su se obradovali što me vide, ali i gomilu novih i nepoznatih lica. Nova lica su bili ljudi koji inače dolaze u taj bar najverovatnije, nisu u BDSM svetu, ali su želeli da vide i dožive nešto novo. I mi smo im to pružili.
Iznenadio sam se koliko ljudi na tom mestu ustvari nisu imali nikakav problem sa nekim poput mene. Video sam da je mnogima od njih to nešto novo i potpuno nepoznato, ali su mnogi imali želju da priđu, da se upoznaju, da popričaju, da postave pitanja oko stvari koje im nisu bile jasne i koje su ih zbunjivale.
I ja tu shvatim ono što sam i ranije znao u teoriji, a sada potvrdio u praksi: ljudi se plaše nepoznatog i isto osuđuju. Kada im se nepoznato približi i razjasni, to nije više nešto toliko daleko, samim tim ni toliko strašno i mnogo ga je lakše prihvatiti. To je jedan od glavnih razloga zašto sam bio prihvaćen na mestu gde sam mislio da možda nikad ne bih bio, jer sam bio dovoljno otvoren da ljudima sebe približim. Oni su to osetili i otvorili se ka tome da me bolje upoznaju.
Ono što je još jedan ogroman plus cele večeri jeste to što su svi organizatori (pa i neki od ljudi koji rade u samom lokalu) makar jednom u toku večeri prišli da me pitaju da li je sve u redu, da li se osećam prijatno i da, ako slučajno bude nekih problema, odmah iste prijavim. Čak me je i momak iz obezbeđenja zamolio da sačekam nekoliko minuta kada sam krenuo kući, jer je ispred bara video grupu pijanih momaka koji su malo pre toga prošli, pa da budemo sigurni da su dovoljni odmakli, da bih mogao bezbedno da uđem u taksi.
Namerno sam izostavio ime lokala u kom nisam bio dobrodošao, a Sekiranu naveo kao pozitivan primer, jer je to prvo mesto nakon svih ovih godina (ako ne računamo gej klubove i kafiće) u kome sam se osetio potpuno prijatno, slobodno i prihvaćeno, i to među ljudima koji uopšte nisu deo LGBTQ+ zajednice. Samo su dovoljno otvoreni da je prihvate. I time ova priča ne dobija samo srećan kraj, već i jedan potpuno novi početak.
Piše: Filip Obradović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
