Prethodnog meseca se desilo nešto što me je navelo na razmišljanje o tome koji slučajevi homo/transfobije dovode do reakcije LGBTI+ organizacija i institucija Republike Srbije. Naime, prošlog meseca se završio rijaliti program Elita (Zadruga), koji se već godinama emituje na TV Pink, televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Ono što obeležava ovaj program je što, umesto jasnog koncepta, pregleda dana i generalno produkcijskog kvaliteta, okosnicu, zaplet i rasplet ovog programa čini nasilje – verbalno, psihološko, fizičko, kontinuirano, ekstremno nasilje. Učesnike programa čini 40 ljudi koji mesecima žive u neuslovima (40 ljudi deli 2 toaleta) i koji nemaju mogućnost da program napuste, osim ako ne plate produkciji 50.000 evra, iako svakodnevno trpe ili svedoče nasilju – što ovo čini nelegalnim zatvaranjem ljudi i ekranizovanim robovlasništvom. Pošto ovaj program ne pratim – sa temom sam upoznat putem medija koji naširoko izveštavaju o događajima u studiju u Šimanovcima. Postoji još jedna važna činjenica u vezi ovog programa, a to je da je ovo jedini program koji redovno ima aut LGBTI+ učesnike. Ove sezone, jedini aut gej muškarac bio je Uroš Stanić, momak o kome ne znam mnogo, ali znam da je više puta bio ponižavan, diskriminisan pa i fizički zlostavljan od strane drugih učesnika; na nasilje kojem je bio izložen je izostala reakcija produkcije, nadležnih institucija ali i LGBTI+ organizacija. Šta bi mogao da bude razlog ove tišine će biti tema ovog teksta.
Što se tiče institucija Republike Srbije, jasno je da su one u apsolutnom rasulu; kao izuzetak izdvojio bih Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, što je skoro pa jedina institucija koja reaguje na slučajeve diskriminacije LGBTI+ osoba. Moja omiljena institucija je Ministarstvo magije (Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog) koji apsolutno ne rade ništa, osim što ponekad organizuju besmislene okrugle stolove, ali nemaju potrebu da reaguju na opštu diskriminaciju po svakom mogućem osnovu, oduzimanja ustavom-garantovanih prava na slobodu i dostojanstvo i zaštitu od nasilja kojim su izloženi učesnici najgledanijeg programa, najgledanije televizije. Dobro, da budem fer – Nina Mitić, pomoćnica ministra i nova predsednica ženskog rukometnog kluba Partizan, je dolazila na neke događaje koji su skoro organizovani u Prajd info centru i sa „delegacijom“ Prajda išla da odgovori momka koji je danima štrajkovao glađu ispred Skupštine pa je, kada se Prajd setio posle previše dana da pređe 300 metara i porazgovara sa dečkom, bila tu da se slika sa njima. Na ono što se dešavalo gej momku iz Zadruge morao je da reaguje REM, ali kako su oni tu da omogućavaju da se nasilje i urušavanje medijskih sloboda/obaveza nastavi – oni se nikada nisu oglasili. Sledeća institucije koje su morale da reaguju su policija i tužilaštvo – nasilje je zakonom zabranjeno, a to što se dešava u televizijskom programu ga ne čini manje nelegalnim, već suprotno. Naravno – oni ni jednom nisu reagovali iako se, na očigled miliona gledalaca, u tom programu krše mnogi zakoni.
Ali možda najvažnije pitanje je: gde je reakcija LGBTI+ organizacija? Pošto sam i sam radio u NVO, znam da mnoge organizacije nemaju dovoljno kapaciteta, ali ipak – dovoljno je godina prošlo da je minimum minimuma da se do sada razviju određene procedure i mehanizmi po kojima se reaguje na ove slučajeve. Većina organizacija se projektno finansira, što znači da je njihovo opstajanje uslovljeno različitim projektima koje sprovode u određenom periodu. Za projekte se aplicira kod donatora i unapred se određuje šta će se i na koji način raditi. Iz moje tačke gledišta, većina projekata koji se sprovode su – ne bih da kažem besmisleni – ali imaju jako mali uticaj i retko kada dovode do značajnih promena. Stanje u srpskim medijima je toliko loše, da mislim da bi projekat koji se bavi diskriminacijom, govorom mržnje pa i nasiljem koji se vrši nad LGBTI+ osobama posredstvom medija bio značajan i mogao bi zapravo da dovede do nekih promena – ali, koliko je meni poznato, time se ni jedna LGBTI+ organizacija ne bavi trenutno. Kako Prajd (moja večita inspiracija) svake godine poziva volontere da se priključe – zašto se bar oni ne bave mapiranjem ovih slučajeva? Koji je kriterijum po kome se ove organizacije oglašavaju na slučajeve homofobije (koji su sveprisutni) i šta je razlog što ignorišu slučaj Uroša Stanića, koji je većinskom stanovništvu najvidljiviji? Odgovor bi mogao da bude neprofesionalizam, lični afiniteti i nejasna struktura, obaveze i odgovornost ljudi u domaćim LGBTI+ organizacijama. To se može videti i po društvenim mrežama Beograd Prajda (zapravo švedske organizacije Civil Rights Defenders, koja ima monopol nad Prajdom). Njihove društvene mreže se vode kao stranice za trivijalne informacije; tu su razne vesti iz pop-kulture, mimovi, poneke informacije o položaju LGBTI+ zajednice širom sveta, ali bih rekao da konkretne informacije o stanju u Srbiji nemaju dovoljno vidljivosti, a ni „pozadinskog rada“. Neutralnost na skoro svaku važnu temu, nedostatak oštrije kritike vlasti, selektivna promocija javnih ličnosti koji su saveznici, pozivanje na uplaćivanje finansijske pomoći za pojedince bez insistiranja na sistemskim rešenjima – sve ovo bih nazvao ad hoc aktivizam. Utisak mi je da (i dalje) ne postoje jasni planovi, konkretni ciljevi i promišljeni put kako će se do tih ciljeva doći. Ignorisanje homofobije u Zadruzi zato što je to treš program je selektivni aktivizam – kako je ispravno baviti se problemima LGBTI+ zajednice u svetu, a ignorisati kontinuiranu homofobiju i zločine iz mržnje koji se u našoj zemlji redovno dešavaju na nacionalnim frekvencijama, naočigled miliona gledalaca?
Prisećam se perioda 2010-2016, vremena kada sam i sam želeo da se priključim Prajdu i doprinesem borbi za jednakost i slobodu LGBTI+ zajednice – nisu me motivisali problemi u Americi, Evropi, regionu – pokrenula me je naša stvarnost. Toliko je homofobije u našem dvorištu, ali bilo je i mnogo hrabrih pojedinaca i pojedinki koji su, ne skrivajući svoje identitete, hrabro prkosili opresiji, pozivali vlast na odgovornost i nudili predloge rešenja – ovo što sada gledam mi deluje kao bleda senka toga. Da ne lečim ponove sopstvene traume stečene baveći se aktivizmom u monopolističkom sistemu Gorana Miletića – ne vidim da trenutni „lideri i liderke“ domaćeg LGBTI+ aktivizma rade dovoljno – ni što se tiče zagovaranja, ni što se tiče izveštavanja, ni što se tiče kritikovanja, ni što se tiče osnaživanja zajednice a najmanje što se tiče mobilisanja drugih LGBTI+ ljudi da se i sami priključe ovoj teškoj borbi. Simbol toga je upravo Uroš Stanić – koga su mesecima diskriminisali, ponižavali, tukli i maltretirali – a domaće LGBTI+ organizacija to nisu videle…
Uroš Stanić je 25. avgusta prvo verbalno, a potpom i fizički napadnut u centru Beograda, zbog čega je završio u Urgnetnom centru. Razlog napada je bila njegova seksualna orijentacija. Do kada je ovaj broj otišao u štampu – nijedna LGBTI+ organizacija se nije oglasila o ovom napadu.
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
