Iz prestižnijih sfera takozvanog arthaus filma tu i tamo nam dođu i filmovi čiji su autori/autorke izvoleli da nam o osećanju nepripadanja i nedorečenosti, te o sveopštem otuđenju (pa i od onih najbližih, a katkad i od sebe samih), kao i o brojnim i raznorodnim užasima ili barem izazovima drugosti progovore i kroz priče koje su većoj ili manjoj meri sadrže i nedvosmislene kvir elemente, te kvir teme, motive i stileme. Na tom pravcu i uz tu metaforičku recepturu katkad nastanu zbilja vredni i veliki filmovi, koji zaslužuju i duži nezaborav i sigurno mesto u nekoj od budućih istorija filma, a ponekad ta i takva ostvarenja ostanu zaglavljena u limbu prevelikih htenja, kovitlaca tema i manjka kreativnog i autorskog fokusa i strpljenja. Negde na sredokraći između te dve oprečnosti po pitanju sveukupnih dometa mogli bismo da smestimo dva ovogodišnja arthaus naslova koji ispunjavaju sve uslove da budu smatrani i delićima zabata savremenog kvir filma – drame Na brzim konjima i Vrelo mleko, oba proistekla iz književnih dela kao predložaka i osnovnih nadahnuća.
Na brzim konjima (On Swift Horses) je retro-šik drama nastala na osnovu proze Stefani Pafal, u dijahronijskom smislu povezana sa, recimo, erom oslikanom u maestralnoj seriji Ljudi sa Menhetena (Mad Men), na jednom kraku, i sa sveprisutnim i nepresušno nadahnjujućim duhom amerikane, na drugom. I po pitanju pojašnjenja osnovnih privlačnosti ovog, ukupno uzev, zadovoljavajućeg ostvarenja iz ovogodišnje kino-ponude, možemo da idemo u dva manje-više komplementarna pravca – upućeniji i „najgledaniji“ filmoljupci na prvom mestu će se obradovati jer je tu reč o napokon novom filmu Danijela Majnhena (radio je brojne epizode najviđenijih serija, koji je lane oduševio na konto prošlogodišnje izvanredne kvir dramske serije Saputnici (Fellow Travelers), a čiji krunski film Series 7: The Contenders datira još iz 2001. godine). S druge strane, oni koji filmove (i, dakako, serije) prepoznaju i pamte po glumcima, svakako će privući ovde prisutna, veoma ambiciozna i oku estetski veoma, veoma ugodna podela, koju predvode Dejzi Edgar-Džouns (Normalni ljudi, Tornado 2, Gde rakovi pevaju, Sveže), Džejkob Elordi (Eufoirija, Saltburn, Oh, Kanado, Prisila), Vil Polter (Detroit, Mi smo Milerovi, Lavirint, Letopisi Narnije, Čuvari galaksije 3, serije Zašto nisu pitali Evansa? i Medved)…
Na nivou ukupnog utiska, ovo je nedvosmisleno kvir dramski film, s tim da gledalac mora da posegne i za podosta načelne suspenzije neverice, jer ubrzo nakon heteronormativnog uvoda utvrdi se da je dobar deo ključnih likova gej provenijencije. Ništa strašno, sigurno smo svi suspendovali nevericu sijaset puta i u slučaju filmova koji su vidno kinestetski inferiorniji od ovih Brzih konja… Kako se, posebice nakon pominjanih Saputnika (koje je i producirao), od Majnhana, uostalom, i očekivalo ovo je zreo i uglađen rad, sav u finesama i brižljivo biranim i postavljenim zahvatima i aspektima. Ono, ponekad i neizbežno „ali“ takođe se grana dvojako – naime, Na brzim konjima, iako film sa smislom i svrhom postojanja, lako i brzo pada u komparacijski i analogijski zasenak, na primer remek-dela Toda Hejnsa, Daleko od raja (ovde pomenimo da ni sam Hejns nije uvek briljirao – recimo u Kerol po prozi Patriše Hajsmit). Osim toga, arhitektoniku ove priče o tajnim životima i o troje mladih ljudi, od kojih dvoje grcaju pod balastom nametnutog sna o porodičnoj sreći i spokoju, odnosno, strogo propisanog mačizma i ženstvenosti, primetno narušava slaba i neubedljiva kopča koja je stvorena između glavnine priče (koja se tiče teškoće skrivenih gej života) i onog dela koji mahom određuje dodatak o kockarskoj strasti mlade domaćice u očekivano prefinjenom i dostatnom tumačenju Dejzi Edgar-Džouns.
Bleđi i nepostojaniji utisak ostavlja takođe kvir i značajnim svojim delom porodična drama Vrelo mleko (Hot Milk), kojoj je prethodila knjiga Debore Levi i koja predstavlja rediteljski debi ranije glumice i potom scenaristkinje Rebeke Lenkijevič (autorka je scenarija za zapažene i//ili nagrađivane filmove Ida i Ona je rekla/She Said). Ova faktografska odrednica ’prvenac’ ovde pojašnjava dosta toga, posebno po pitanju ovog kinestetski ubedljivog filma; naime, sva je prilika da je teška senka ’prvenca/debija’ ovde kriva za višak motiva, tema i posledičnih implikacija, a što se onda odražava i na „štucanja“ u dimenziji vođenja priče i krupnih šumova na nivou značenja. Tako na jednoj strani imamo lako zametljiv višak gotovo svega u ravni sadržaja, dok se na drugoj brzo uočava površnost tamo gde je u filmovima posebno ovog tipa i profila (ciljano tananih arthaus drama o slabostima ljudskog duha) to i najproblematičnije – u izostanku dubine u prikazu odnosa i potresa koji određuju likove u njihovim pokušaju da se izbave iz zamki koje su možda i sami sebi postavili. Ipak, ima u ovom britansko-grčko- australijskom filmu šta da se pogleda – u središtu je drama iznikla na lošem korenu netrpeljivosti između može-biti i ne (toliko) bolesne majke u invalidskim kolicima i tiho pobunjene i onda, samim tim, i veoma anksiozne i nesrećne ćerke (igraju ih nadahnuto i odmereno Fiona Šo i Ema MekKej), na to se nadovezuje upinjanje majke da uspostavi što prisniji kontakt sa isceliteljem (Vensan Peres) i nenadana kćerkina opčinjenost frivolnom i poletnom nemačkom turistkinjom (Viki Krips). Uz izvestan žal zbog propuštenih prilika da ovo bude kvalitetniji i osobeniji film, ostaje i sud da i ovo i ovakvo Vrelo mleko predstavlja značajan doprinos feli savremenog i kreativno ambicioznijeg kvir film festivalskog podsoja.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
