Poslednja kuća u ulici Katrione Vord je impresivna psihološka priča koja uznemiruje ne samo sva čula već i čitavo telo i nije čudno što je pokidala živce i samom kralju horora. Na samom početku knjige „Poslednja kuća u ulici“ američko-britanske književnice Katrione Vord jasno je da ništa nije kako bi trebalo da bude. Obični horori, kada su dobro napisani, plaše i izazivaju jezu, ali oni najbolji uspevaju da stvore onaj snažan osećaj nelagodnosti koji draži sva čula.
Upravo je takav roman „Poslednja kuća u ulici“.
Priča ima tri pripovedača.
Prvi je Ted Banerman. On živi u trošnoj daščanoj kućici na kraju ulice. Nezaposlen je, mnogo pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih mentalnih problema. U posetu mu povremeno dolazi ćerka Loren, ali oni nikada ne izlaze i njihov odnos je često veoma napet i nasilan.
Drugi pripovedač je Tedova mačka Olivija. Ona je značajan svedok za čitaoce, jedini insajder u kući, jer bi tek iz njenog ugla trebalo da dobijemo one deliće slagalice koje nam nepouzdani Ted izostavlja. Međutim, Olivija je „samo mačka“ i njen doživljaj sveta nije onakav kakvim ga mi vidimo. A kako vreme odmiče polako uviđamo da je Olivija sve samo nije obična mačka. Možda čitaocima ovog magazina bilo zanimljivo spomenuti, a bez straha od spojlera, da je Olivija takođe i jedna gej mačka. Njena opčinjenost šarenom mačkom iz komšiluka toliko je očigledna da je čak i Ted ovaj „problem“ izneo svom psihijatru.
Treći pripovedač je Di. Ona se doseljava u napuštenu kuću odmah do Tedove. Pre dvanaest godina na plaži je nestala njena sestra i Di je u opsesivnoj potrazi za njom došla i do seoskog čudaka. Ona nema pristup unutrašnjosti kuće ne kraju ulice, ali je jedini ljudski svedok Tedovog načina života izvan zatvorenog prostora.
Ovo je, manje-više, sinopsis romana koji se može naći i na zadnjoj korici knjige. Osim što nam ne znači gotovo ništa jer u knjizi „Poslednja kuća u ulici“ ništa nije onako kako izgleda.
Klaustrofobičan način pripovedanja osim što stvara neprekidnu jezu čini priču zagonetnijom. Sve što saznajemo ne mora biti istina, a sve je istovremeno deo slagalice koja vodi do konačnog razrešenja.
Ono što je Katriona Vord majstorski postigla jeste da natera čitaoce da od prve do poslednje stranice neprekidno nagađaju o čemu se tu radi, ali gde svako novo otkriće potpuno preokreće čitav dotadašnji koncept priče i tera da se sve posmatra iz drugog ugla.
Ono što je nedvosmisleno jasno jeste da je Dijina sestra nestala, da je opsednuta potragom i da smatra da je Ted otmičar.
Sada je malo jasnije?
Onda bi svemu tome trebalo dodati i besne zelene dečake koji žive na tavanu, bogove koji su zakopani u šumi, Oliviju, gej mačku koja čita Bibliju, veruje u boga i želi da ima veliki televizor.
Ovo bi možda trebalo da bude zbunjujuće i konfuzno, ali je sve deo mračnog sveta koji je autorka knjige kreirala i na kraju svaki delić slagalice dobije potpuno jasan smisao.
Razlog što se tekst o knjizi našao u ovom časopisu nije samo mačka koja ima istopolne sklonosti. Ipak, izuzetno je teško otkriti bilo šta više o sadržini ove knjige, a ne pokvariti ugođaj čitanja. Ono što bi trebalo znati jeste da je ovoj knjizi mesto među onim inkluzivnim kvir knjigama koje se na dostojan način i sa pijetetom bave i LGBT+ temama.
Ova priča oduševila je i samog Stivena Kinga koji na svom profilu na Tviteru nije krio oduševljenje onim što je pročitao.
„U pitanju je knjiga koja kida živce i koja svoje tajne čuva do samog kraja“, napisao je kralj horora. „Nisam pročitao nešto ovako uzbudljivo još od knjige ’Iščezla’“.
„Svako čudovište ima svoju priču“, rekla je Vord o svom pisanju. „Empatija i monstruoznost idu ruku pod ruku i ne možete izazvati užasnutost kod publike, ako istovremeno ne izazovete snažnu empatijsku reakciju.“
Zaista je tako. Setimo se samo odluke Alfreda Hičkoka da na polovini filma „Psiho“ ubije glavnu junakinju, a gledaocima ostavi da uspostavljaju emotivnu vezu samo sa Normanom Bejtsom. Upravo zbog toga je filmsko finale tako užasno i jezivo.
Na tom tragu je i Katriona Vord nudeći nam na svoje junake sa kojima ne možemo, a da se ne saosećamo uprkos riziku koje ova povezanost donosi.
„Poslednja kuća u ulici“ je jedan od najboljih horor-trilera koji su objavljeni u novijem periodu i verovatno najbolja knjiga ovog žanra koju je, u prevodu Marka Mladenovića, objavila izdavačka kuća Laguna.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
