Krenemo li od lakih zaključaka (dok se tastatura i kritičarski um ne zahuktaju), brzo ćemo stići i do snažnog i postojanog utiska da se nešto ozbiljno pokvarilo u američkoj radionici sitkoma i srodnih formi. Dokazi se nižu, kao na pomahnitaloj fabričkoj traci naprednih industrija, iz sezone u sezone, a novi pokušaji, dakako, uz par časnih izuzetaka, samo dodatno potcrtavaju tu polaznu a svakako poraznu impresiju. Istina, tu stoji i pitanje svih pitanja ne samo u toj sferi, a koje glasi – čemu se smejemo danas, u smislu, čemu ima rezona, čemu je dopušteno smejati se danas pri ovako tužnom stanju stvari čak i na civilizacijskom uzorku. Pa još kad se na to nadoveže malj novorasgoropađene političke korektnosti… Dobro je pa je ostalo i ovoliko manevarskog prostora za vrle, nove pokušaje, kao i za slobodarsko promišljanje na gorepomenute teme i mozgalice. U svetlu svega upravo izloženog, pohvale kao sasvim pravičan, precizan i zaslužen ishod sleduju na račun onih koji u svoj toj tami, u svom tom teškom i neprozirnom mulju ipak nekako uspeju da poentiraju na temu poželjnog i efektnog viđenja sitkomskih kanona danas, a imajući u vidu sve pobrojano i još sijaset drugih odrednica i finesa.
Tu negde počinje glavnina osvrta na pokazano u sklopu sveukupnih osam epizoda prve sezone komične serije (i atipičnog sitkoma, kakvi obično a već godinama unazad stižu putem kanala/servisa FX) Nastavnik engleskog (The English Teacher – izvorno). Za početak dobili smo komediju koja je i zbilja smešna i zbilja duhovita, što je već ogromno postignuće, pri čemu se krenulo od lako prepoznatljivih mustri i suštinske konfekcijske biti, koja je, na sreću, dosta brzo nadograđena aspektima koji združeno dovode do toga da sa punim pravom i ubeđenjem možemo da pričamo o Nastavniku engleskog kao najboljoj novoj televizijskoj, serijskoj komediji. Premisa je pero-lako i neku ruku i rudimentarna po pitanju složenosti – mlađi nastavnik engleskog, samoautovani gej, u, reklo bi se, pristojnoj državnoj školi u američkoj provinciji, upada u nevolje kada ga majka jednog od učenika optuži da je uticao na njenog starijeg sina da i sam krene gej stazama i bogazama, nakon što je taj učenik, kao i njegovi vršnjaci, prisustvovao ovlašnom poljupcu nastavnika i njegovog tada voljenog. Nastavnik je ukoren i, uz svo razumevanje i kakvu-takvu podršku direktora sada na tankom ledu, mora pomno da prati svaki korak, pri čemu se nižu izazovi i na privatnom planu, a u njemu samom narastaju prezir i iritacija i prema radnom mu mestu i vlastitom životu u smislu znatno širem od same škole i rada tamo.
Iza serije stoji Brajan Džordan Alvares, komičar koji je priču osmislio i pisao, a koji i tumači glavnu/naslovnu ulogu, te je ovo još jedan pokazni primer te uglavnom zdrave, potentne i podatne tradicije američke televizijske komike – one koja se tiče serija koje su skrojene po meri glavnog aktera koji je istovremeno i kreator serije; bez želje da se ovde u priču uvodi poređenje iz koga bi mlađani Alvares iz tog isforsiranog duela sa starijim kolegom hitro izašao kao gubitnik, po ovoj osnovi kao okvirnu smernicu ovde možemo da navedemo legendarni sitkom Sajnfeld, gde je još zamućenija međa koja razdvaja autorovu javnu personu i ulogu koju je sam osmislio i onda i odigrao ili i dalje igra. Dakle, Nastavnik engleskog je rad po tačnoj meri i afiniteta i mogućnosti vlastitog autora, i to postaje kristalno jasno već u prvoj epizodi. Priča već tada dobija pun opseg i jasne koordinate, odnosi bivaju precizno mapirani, a i brzo je uspostavljen dominantan ton te povesti koja bi isto vreme i da bude odrešitija i da ostane lako pojmljiva i posve prihvatljiva (naravno, osim u slučaju i sa tačke gledišta onih najviše opijenih bigotskim strastima i omrazama). I upravu tu je koren možda i najkrupnijeg kvaliteta ove serije (dabome, na uzorku ove, polazne sezone) – sa jedne strane Nastavnik engleskog, utopijski postavljena u samoj svojoj biti, jeste dovoljno hrabra i odvažna komična priča, dok sa druge zadržava fin balans pitkosti, komunikativnosti, nazovimo/označimo to tako, neinvazivnosti i opšte uprizorenosti. Ravnoteža između ta dva manje ili više oprečna pola je nešto zbilja pipavo i eluzivno, te se kao takvo teško doseže, a, sve i da se dobaci do te kote, još teže zadržava. A The English Teacher lako poentira na temu stvaranja upečatljive iluzije da je takav svet (lični i onaj širi) moguć, kao i da je i danas moguće postiću taj varljiv cilj – komičnu seriju britkog i slobodarskog humora u oblandi lako svarljivog pakovanja, pa da se ne ražeste one koji drugačije misle i u oprečne svetonazore veruju.
Drugi važan kvalitet je to što u oko 25 minuta trajanje po epizodi Alvares uspeva da svom liku/junaku/antijunaku obezbedi mogućnost da se iz epizode u epizodu, mimo tih jasno datih i čvrstih kontura, a i uprkos zakonitostima i ograničenjima žanra, razvija i menja, uz to, sve više u kovitlacu tog svog solipsizma i ne baš zauzdanog hiperdramatičnog samoljublja, opažajući svet oko sebe, koji je, na sve to, sve apsurdniji i koji sve više zbunjuje i nagoni na brigu, pa čak i unutar izmaštanog sveta jednog sitkoma iz 2024. godine. Tako u jednoj od središnjih epizoda sezone nastavnik upada u zamku učeničke sluđenosti tu oličene u slučaju srednjoškolke koja je sama sebi dijagnostifikovala „asimptomatski Turetov sindrom“ (dakle, Turetov sindrom bez ikakvih iole vidljivih pokazatelja i manifestacija), nakon čega postaje živa i zajednička rana društva koje je posebno slabo na baš te i takve muke, kojima je, doduše, znatno lakše i ugodnije površno i kozmetički baviti se nego stvarnim problemima konkretnog društva i/ili zajednice. Kvir dimenzija je, na svu sreću, od prve do poslednje epizode postavljena i rabljena organski, tako da ta dimenzija samo obogaćuje osnovu naracije, a priča kao celina do kraja zadržava ruho univerzalnosti, te se da pretpostaviti da je ova komična serija nešto što će lako i neusiljeno komunicirati i sa znatno širom publikom, odnosno, da će Nastavnik engleskog bez previše muka iskoračiti iz kvir međa i transcendirati i ka strejt publici normkorastih ubeđenja i (gledalačkih) navika.
I na kraju još jedan pero -lak zaključak – The English Teacher na uzorku prve sezone pokazuje da je i dalje pun potencijala onaj stari recept za svaku filmsku (a onda i serijalizovanu) priču, a taj recept glasi – dovoljno živopisni i nepobitno dopadljivi likovi u dovoljno zanimljivoj životnoj situaciji sa kojom je lako poistovetiti se. I to bi bilo to.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
