Laki i gromki zaključci barem na retke i ređe mahove mogu da dođu i na sam početak prikaza, i to ne isključivo kao posledica ushićenja ili nestrpljenja onom kome je dato da neki prikaz sroči, već naprosto jer ume da se desi i da je tu reč o fenomenu zvanom ’očigledne istine’. A očigledna istina u slučaju ovih dana i sedmice veoma aktuelne serije Ovemcompensating (Natkompenzacija) glasi da je reč, uz The English Teacher, bez daljnjeg najboljoj kvir komediji iz domena televizijskog stvaralaštva i proizvoda. I, kako to obično biva, poseban sjaj i privlačnost stižu u vidu sitnih finesa, koji ne samo da čine da Overcompensating štrči u tom svom tematskom i žanrovskom zabatu, nego i jasno ukazuju na jedan golem i neosporan talenat koji svakako ima rezona pratiti u, poželjno, što dužoj budućnosti.
Pojašnjenje (ono ponajpre faktografske prirode) odmah sledi – autor serije i tumač glavne uloge Benito Skiner je do ovog proleća bio poprilična nepoznanica, široj publici možda najpoznatiji po pojavljivanju u spotu za numeru/hit New Shapes u izvođenju Charli xCx i Karolina Polaček. Nekim čudom, možda i fatumskom lutrijom, ali definitivno zahvaljući dobroj i mudroj proceni producenata i pridruženih im finansijera (iza ove serije združenim snagama stoje A24, najprestižniji studio za nezavisne/indi filmske radove, i Amazon MGM Studio, što nesporno predstavlja upečatljiv štambilj rada iz vrhunske produkcije današnjice), Benito Skiner je dobio priliku da iz poprilične opskurnije stupi u samu žižu i uradi seriju viđenu za široku distribuciju i onda i za komunikaciju sa publikom koja ne obuhvata samo poklonike kvir tema i izraza. Priliku je u potpunosti iskoristio – stvorio je referentan i zreo rad koji se obraća ponajpre kvir konzumentima i njihovim strejt i ostalim saborcima/saborkinjama, a sama serija pokazuje dovoljno šarma, pitkosti i univerzalnosti da sa lakoćom i krajnje nenametljivo prevazilazi ionako upitne međe koje odeljuju kvir sadržaje, sa jedne, i strejt sadržaje, sa navodno druge/oprečne strane. Imajući u vidu koliko već sama narečena univerzalnost ume da bude sklizak i nezgodan teren, katkad i bezmalo pa i minsko polje, ovo je ogromno dostignuće samo po sebi, a tome se nužno mora pridodati i čitav niz drugih pohvala. Prateći taj tok, mogli bismo i da ustvrdimo da je Overcompensating epitom, dakle, najbolje mogući primer unutar svoje fele i svoje lige, što nas onda podseća da takvi dometi ipak ne moraju da budu samo Sveti Gral u tom svetu i kontekstu i dalje zahuktale, ali i vidno izmorene i sve bezidejnije i poslovičnije ponude televizijskih sadržaja igranog soja.
Konkretnije – Benito Skiner u ovoj svoj seriji tumači glavnu ulogu, odnosno, lik očito sluđen ali i veoma usredsređenog mladića koji dolazi na koledž, silno se upinjući, čak povremeno i karikaturalnim insistiranjem na alfamužjačkoj strani svoje javne persone, da prikrije svoj pravi identitet, a jasno je o čemu je tu reč. Ovde je takođe, kanda, da se tu prepliće nekoliko oprobanih i osvedočeno učinkovitih dramaturških i tematskih smernica i zahvata znanih iz komično intoniranih filmskih ili televizijskih priča o odrastanju, sazrevanju, spoznaji i, u meri u kojoj je to zapravo i zaista moguće, prihvatanju svoje prave biti i prirodi, a sve to u tom osetljivom i prevratničkom dobu i sa okruženjem, koje, gle čuda, ni ne mora da bude inkluzivno, blagonaklona i sklono razumevanju drugosti: tu tako imamo podmotive određene holivudskim sintagmama ’fake it till you make it’, ’boy meets the world’, ’odd couple’, coming-of-age’… Svakako je za pohvalu što autori ove serije u samom/konkretnom izvođenju pokazuju dovoljno veštine i takta, pa koloplet tih motiva i tema u krajnjoj instanci ostavlja impresiju sklada i komplementarnosti, a vredi istaći da u aspektu tona/atmosfere čitavom ovom sezone nežno provejava eho zaostavštine viđene i znane iz ranijih filmskih dela majstora gorkoslatkih priča o bolovima odrastanju, o nesnađenosti koja se proaktivistički mora pobediti, a da se, pritom, ne izneveri sopstvena istina, a to je naravno znameniti Džon Hjuz, autor i za ovu priču svakako referentnih ostvarenja „Klub ranoranilaca“, „Lepotica u ružičastom“, „Ljubav na školski način“, „Slobodan dan Ferisa Blujera“, „Šesnaest svećica“. To je, osim u to blago setno a dominanto ipak vedrom tonu, prepoznaje i u tretmanu ključnih aktera, prema kojima i gledaoci poželjno moraju da pokažu nežnost i empatiju, jer prvopomenuti, kao dovoljno prijatni i „čovečni“ ljudi to bezrezervno zaslužuju. Ima tu i jasnih primesa intelektualnog poštenja – većim delom priče kruži i diskretna impresija da je glavni junak u značajnoj meri, ponajpre instinktivno, prateći puk instinkt za opstanak, samog sebe osudio na koliko tolikog i tako zahtevnog blefiranja i improvizacije uvek i svugde,
Istini za volju primetne su izvesne neravnine, šumovi i nešto grublji i vidljiviji šavovi na prevoju između preovlađujuće komične i dopunske joj dramske dimenzije priče, ali sve to ipak ostaje u senci iskrenog šarma, poleti, duhovitosti osnovne premise i zaboravnosti krajnjeg „proizvoda“. Već to je visoko postavljen, a ovde konkretno i ostvaren cilj.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
