„Gvožđe se o gvožde oštri, a čovek o čoveka.“
Priče Solomonove 27:17
Pogledaj ovo“, stigla mi je poruka na Vajberu od dobro poznatog kontakta koji me uvek oraspoloži. Vesna i ja volimo da kažemo da se čujemo samo „za dobro“. Jer i kad nije dobro, zajednički je bolje. Sadržina koja mi je stigla bila je otkriće da se Serafim Rouz 1956. godine autovao kao homoseksualac svom bliskom prijatelju.
Od kada smo se upoznali često govorimo na temu homoseksualnosti i religije. Pokušavamo da pronađemo odgovore kada je reč o borbi za slobodu tako da ona bude na korist gej osobama. Da ostanemo duhovne aristokrate, kako bi Vesna to objasnila. Da se ne prljamo time što će neko naše nezadovoljstvo da pretvori u sopstvenu, najčešće novčanu korist. Drugim rečima – da nas iskoristi za nešto što i nema preterane veze sa zahtevima za koje se zalažemo.
„Pomenućemo negde Serafima Rouza, valjalo bi da zajednički promišljamo“, dodao sam.
Prvi put kada smo zajedno otišli na bogosluženje, kamera je (kako neočekivano) spremno dočekala taj trenutak. Na društvenim mrežama našao se komentar koji mi se veoma dopao i koji sam rado koristio: „Neke hvataju u zlodelima, njih u ocrkvenjavanju, razlika je prilična“. Vesna je, u građenju mog duhovnog imuniteta bila i ostala među ključnim akterima. U danima kada više nismo bili samo samo poznanici sa nastupa i kada smo relaciju fan – pevačica pretvorili u prijateljsku, počela je moja istinska sreća. Naše zbližavanje poklopilo se sa tim da sam, vođen istopolnom ljubavlju koju sam ostvario i koja u ovom trenutku traje duže od četiri godine, dobio potrebu da svakog dana sve više zahvaljujem Bogu na onome što imam.
Krajem 2017. i početkom 2018. godine nastao je moj problem sa alkoholom, tek površinski razvijen. Ipak, bilo bi nefer izbeći iskrenost – bio sam „solo pijanac“. Toj fazi prethodili su i napadi koje povezujem sa svojom, ne baš promišljenom znatiželjom – „igranjem“ astrologijom i oslanjanje na ono što kaže natalna karta. Bolovi u stomaku postajali su sve jači, bez ijednog objašnjena lekara koji su se bavili telesnim aspektima zdravlja. Kada sam nakon svih pregleda završio kod psihijatrice, ona mi je na kraju vođenih razgovora predložila da, ukoliko verujem, potražim dodatnu pomoć u nekoj od svetinja. I dan danas kada to pomenem, mnogi su sumnjičavi kako je neko, čije je znanje ukorenjeno u nauci, dao takav predlog svom pacijentu. Nakon odlaska u crkvu i molitvi koje su mi preporučene, kroz nekoliko nedelja neprekidnog čitanja, bol je prestao. Spoznao sam sveštenike kao duhovne lekare, ne odbacujući ni savete struke koji se zasnivaju na nauci. Zbog pomoći koju sam dobio i snage koju sam pronašao u sebi zarad borbe, danas ja kontrolišem alkohol, umesto da alkohol kontroliše mene.
„Znaš li ko je Sveti Kiprijan?“, upitala me je Vesna tokom višesatnog ćaskanja na Sajmu knjiga. Imao sam zaista malo informacija, pa sam jednostavno odgovorio da ne znam, kako se ne bih obrukao. Bolje je tako, možda sam ga i pomešao, pošto je moje tadašnje znanje bilo početničko, tek na granici između dotadašnjeg agnostičkog života i potrage za hrišćanskim. Objasnila mi je da je u pitanju svetitelj koji je, dok nije otkrio istinsku snagu, mislio da je snaga u izučavanju, između ostalog, astrologije. Šire gledano, služio je mračnoj strani. Zbog toga u njegovom akatistu možemo pronaći molitvu za zaštitu od nečiste sile. Čim sam, na njenu molbu radi spasenja nabavio akatist u jednom manastiru, počeo sam svakodnevno da čitam. Danas, kada me pitaju da li se zaista molim „baš svakog dana“, ponosno mogu potvrdno da odgovorim. Sa velikom hvalom kao moguće rešenje otkrivam Svetog Kiprijana drugima kod kojih prepoznam izazove koje sam i sam imao, a sve to zahvaljujući Vesni. Danas, takođe, konačno mogu da kažem da sam „standardno dobro“. Češće se smejem, imam više energije, volje, topline… Shvatio sam pojam svakodnevne sreće, umesto jurenja trenutnog zadovoljstva. A bolovi bez medicinskog objašnjena ostali su deo sada već davne prošlosti.
Kada me je Vesna pozvala da govorim na promociji njenog romana „Misterija crne žene“ oduševljeno sam prihvatio, sa predlogom da to ne bude samo promocija knjige, već da te večeri napravimo književno-filozofsko-duhovni tok šou pred publikom. Očekivao sam da postavimo domaći zadatak, ali ni sanjao nisam da možemo oboriti rekord – događaj je trajao četiri sata! Mesta su bila popunjena i pre zvaničnog početka, međutim, gostima koji su kasnije dolazili nije bio problem ni da stoje toliko dugo kako bi prisustvovali. Kroz interakciju sa prisutnima, u veoma prijatnoj atmosferi, otvorili smo važne teme i kroz sopstvena iskustva učinili ih praktičnim. Nekoliko minuta posvetili smo i Serafimu Rouzu, ostavljajući prostor za dalje istraživanje, ne izvodeći zaključke. Od te večeri sam i „duhovno veren“. Vesna mi je u znak zahvalnosti poklonila prsten sa vrhovnom molitvom Očenaš. Pre samo nekoliko godina, kroz šalu sam joj pevao stihove njenog hita koji glase: „Ti i ja smo strašan par“. Nakon svih pobeda koje smo ostvarili jedno uz drugo, ispostavilo se da je to, ipak, istina.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
