Predstavnici ovogodišnjeg Beograd Prajda održali su 20. avgusta koncerenciju za novinare na kojoj su predstavili zahteve Prajda, program Nedelje ponosa, izvođače na Prajd koncertu i kumu Prajda. Na konferenciji su učestvovali Goran Miletić, Aleksandar Savić, Ana Petrović i Zejka Murkić.
Ono što je meni bilo posebno interesantno jeste govor Gorana Miletića o Zakonu o istopolnim zajednicama koji stoji zagubljen u nečijoj fijoci i čeka… nešto. Miletić objašnjava da je Zakon o istopolnim zajednicama samo jedan od zahteva i da nije najvažniji zahtev za zajednicu, ali da je medijski najeskponiraniji i da se mediji najviše interesuju za njega. On ističe da bi ispunjavanje tog zahteva bilo najjednostavnije za vlast.
„Dakle, oni mogu vrlo jednostavno zakon koji već postoji da stave da ga Vlada usvoji i pošalje Skupštini na usvajanje. Postoje ljudi koji veruju da postoji politički problem, da bi to bilo ovako nemoguće vezano za javno mnjenje i za stavove građana da bi bilo nemoguće usvojiti takav zakon. Ja ću navesti primer Nemačke i Grčke gde su vladajuće partije koje jesu bile konzervativne, to je u Nemačkoj bila partija Angele Merkel, u Grčkoj je to bila Nova demokratija, oni su kao konzervativne partije stavili takav zakon na razmatranje i onda su dopustili svojim poslanicima da glasaju onako kako hoće. Zakon su tada kao rezultat podržali delovi tih konzervativnih partija, ali i delovi opozicije. Takav scenario je moguć u Srbiji, postoje delovi opozicionih partija koji podržavaju takav zakon, postoje, nadamo se, delovi vladajuće koalicije koji podržavaju takav zakon i ukoliko postoji politička volja kod vladajuće partije, uključujući i predsednika Srbije, ja verujem da taj zakon može bukvalno preko noći može biti usvojen,“ – Miletić zaključuje da ne postoji politička volja za takav zakon iako tekst postoji i on ne vidi nijedan razlog da ne bude usvoje.
Sada sledi pitanje od milion dolara, ko treba da stvori političku volju da zakon bude izglasan? I ako pitamo LGBT aktiviste, koji su plaćeni da zagovaraju zakon i da stvaraju političku volju, oni će izbeći odgovor na ovo pitanje i ostaviti vam prostora da sami donesete odgovor da politička volja treba da padne s neba. Nemački i grčki aktivisti nisu sedeli skrštenih ruku i čekali da se politička volja vaspostavi, već su radili te su donošenju ovih zakona prethodile godine aktivizma, pritisaka, ali i sudskih presuda gde su parovi tužili državu za diskriminaciju. Ono što je tužna istina koju je Miletić rekao jeste da Zakon o istopolnim zajednicama nije najvažniji zahtev za zajednicu. Negde mi se čini da zakon preterano ne zanima zajednicu, a to pokazuje i činjenica da istopolni parovi nisu hteli da se priključe kampanji za zagovaranje zakona kada je bio aktuelan. Pa, ako zajednicu ne zanima, onda neće biti ni političke volje, ni zakona!
Miletić je nastavio o jednostavnosti usvajanja takvog zakona koji nikome ništa neće oduzeti, da zakon nikoga ništa neće koštati i da ne postoji nikakav novac koji država mora da potroši da bi se ovakav zakon usvojio. To je nije tačno. Istina da nije potreban novac da se taj zakon usvoji, ali je potreban novac da se zakon primeni, jer tekst zakona takav kakav jeste trenutno zahteva izmenu drugih zakona i međusobno usklađivanje. Potrebne su nove matične knjige i obuka matičara, za šta je potreban neki novac. Predlog zakona predviđa nasleđivanje penzije, što opet znači novac. Smatram da je opasno davati netačne informacije, već treba reći istinu i argumentovati da mi to zaslužujemo, to je naše pravo!
Ono što je u Miletićevom govoru bilo najtužnije i pokazuje svu devastaciju srpskog LGBT aktivizma jeste da oni trenutno nemaju nijednu novost koju mogu da podele sa javnošću kada je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama i Zakonu o rodnom identitetu, jer oni nisu prioriteti ove vlade. „Nemamo nijedno saznanje da će vlada nešto uraditi po ovom pitanju. Nadamo se za neke druge zahteve sa liste ovih osam zahteva da ćemo nešto moći da podelimo sa vama, da je neki od zahteva u potpunosti ispunjen,“ – dodao je Miletić.
Sramotno je da aktivisti koji govore da je Parada ponosa najvažniji mehanizam u borbi za LGBT prava koriste reči kao „nemamo saznanja“ i „nadamo se“. To samo pokazuje da ne postoji nikakva komunikacija između aktivista i državnih organa, a i kako kada je Aleksandar Savić nazivao Anu Brnabić bednicom, a ostali su se ćutke složili s tim. Ako se stvori takav neprijateljski odnos, ne može se ni očekivati komunikacija, razmena informacija i zajednički rad na ostvarenju tim famoznih zahteva, koje ni LGBT zajednica ne zna koji su, a kamoli političari.
Nakon Miletića, reč je dobila Ana Petrović iz organizacije „Da se zna“ koju su tabloidi optužili da je bila paravan za prodaju narkotika. Ona je svoje izlaganje isto započela konstatacijom da Zakon o istopolnim zajednicama nije najbitniji, ali da je prvi uslov da bismo se osećali kao ravnopravni građani. Ona ja istakla kako je Zakon o rodnom identitetu možda bitniji, iako je licitiranje o bitnosti možda nezahvalno. Ovo je posebno interesantno za analizu i po mom mišljenju pokazuje da su aktivisti digli ruke od Zakona o istopolnim zajednicama, a svoj fokus prebacuju na Zakon o rodnom identitetu, prateći svetske donatorske trendove gde je trans tema dobila primat. Na Zakonu o rodnom identitetu radila je organizacije Geten i pored još nekoliko trans organizacija, „Da se zna“ pokušava da stavi svoju šapu na ovu temu, kako bi najverovatnije uspela da povrati poljuljanu im finansijsku stabilnost.
Nažalost na konferenciji za novinare od organizatora „najvažnijeg mehanizma u borbi za LGBT prava“ nismo čuli šta je taj mehanizam postigao za godinu dana, kako se život LGBT ljudi za period između dva Prajda poboljšao. Nismo mogli da čujemo zato što rezultata jednostavno nema. Zato je tužno što su društvene mreže LGBT organizacija, koje su postale glavni kanal komunikacije, pretrpane trivijalnim i zabavnim sadržajima o žurkama, učesnicima koncerta, kumama i kraljicama Prajda! Beograd Prajd, slično zapadnim Prajdovima, postaje karneval, EXIT festival za LGBT populaciju, komercijalni događaj koji služi da organizatori ostvare zaradu od publike, donatora i sponzora, što ima smisla na zapadu jer su se za svoja prava skoro pa 100% izborili… Ali za Srbiju, nema tu šta da se proslavlja!
Piše: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
