U prikazu (koji mora da ostane prikaz, jer zbog prirode ovog konkretnog štiva neizvodljivo je sročiti kritiku u nekoliko hiljada slovnih mesta, a to je lako dokazati) može da se stupi i pretencioznim pitalicama kao što su „Ko je Oskar Vajld nama, inače, a posebno danas?“ Posebno danas, jer je Vajld i njegova javna persona postao opšte mesto, postojana tropa čak i u viđenjima onih koji ni nemaju nameru da se late čitanja bilo kog njegovog dela, dok, sa druge strane, znaju da je bio gej u nevreme, možda i da je bio dendi svih dendija, da je autor Slike Dorijana Greja, a možda su svesni i da je dopao apsane i robije zbog svoje ćudorednosti… To je, međutim, pitanje, koje lako natkriljuje obim jednog teksta, tako da će ovde najcelishodnije biti zadržati se na izrazito važnom izdavačkom događaju kao inicijalnoj kapisli za ovaj tekst. Naime, u srpsku knjižarsku ponudu diskretno se ušunjala zbirka sveukupno naslovljena Portret jednog džentlmena, koju je priredio, preveo i za pogovor se postarao Dejan Acović, a koju je objavila kuća Blum izdavaštvo (u svojoj ediciji Kirka).
Na sreću, ovdašnja knjižarska ponuda obiluje ovim ili onim, onakvim ili ovakvim izdanjima Vajldovih dela u rasponu koji pokriva značajan deo njegovog junački bogatog stvaralaštva, a, čak i u takvom kontekstu, posebno ako se o tome pitaju poklonici njegovog rada, posebice oni upućeni na neku od viših decimala, Portret jednog džentlmena brzo i lako očitava svoju posebnost. Da preciziramo, među koricama ove šarenolike zbirke mesta se našlo za spekulativni novelu Portret gospodina V. H, potom za šest pesama u prozi, dramu Vera, pogovor iz pera Džejmsa Džojsa, kao i za putopis Utisci o Americi (s tim u vezi, mala a prikladna digresija – nedavno je u knjižare Srbije stigla i putopisna proza Moje otkrivanje Amerike Vladimira Majakovskog (prevela Melina Panaotović, objavio izdavački kolektiv Carmela). A ovu zbirku Vajldovih dela smisleno završava i zaokružuje pogovor Oskar Vajld – umetnost opčinjavanja već pominjanog prevodioca i priređivača, Dejana Acovića. Ovako faktografski nanizano i predočeno navodi na jasno i u potpunosti ispravan zaključak – ovo je knjiga prevashodno za upućene i Vajldovom postojano opčinjene poklonike, koji su kadri i da zađu na margine njegovog osebujnog stvaralaštva, a da onda ipak stignu do nepromenjenog zaključka – Vajld je bio književni genije, do kraja začaran snagom i mogućnostima (naravno, lepe i, ako je to ikako i gde god je to moguće, što lepše) pisane reči.
Sam izdavač ovako je u ekonomičnom vidu predočio vibrantnu sadržinu ove zbirke: Portret gospodina V. H. je novela u kojoj Vajld predstavlja Vilija Hjuza, mladića koji se i dalje smatra jednim od najšokantnijih, ali istovremeno i najfascinantnijih mogućih odgovora na pitanje koje već skoro četiri veka muči šekspirologe – ko je zapravo bio misteriozni gospodin V. H. kome je Šekspir posvetio svoje Sonete? Tu je i drama Vera, ili Nihilisti, što je Vajldovo prvo dramsko delo, u kojem, kroz životni put Vere Saburov (kasnije Katinski) – od osvete do žrtvovanja – preispituje moralne norme u kontekstu političkog previranja. Sledi putopis Utisci o Americi, gde kroz oštar i duhovit ton prikazuje sliku Amerike koja se potpuno kosi sa idealizovanom vizijom koja je bila dominantna u to vreme. U zbirci pred vama se nalaze i Pesme u prozi, što je kolektivni naziv za šest proznih pesama koje je Vajld objavio u časopisu Fortnajtli rivju (1894). Nastale iz njegovih brojnih usmenih priča, ove prozne pesme jedine su koje je objavio za života. Prvi pogovor knjige čini tekst Džejmsa Džojsa u kojem se, kroz društveni i književni aspekt, pruža pregled Vajldovog života, a drugi je prevodilački osvrt Dejana Acovića na rad i delo Oskara Vajlda.“
Pomenimo da je u svom inicijalno biografski ustrojenom pogovoru, između ostalog, Džejms Džojs je istakao i sledeće: „Ovde se dotičemo izvora Vajldove umetnosti – greha. Obmanuo je samoga sebe, verujući u to da je donosilac dobre vesti neopaganizma porobljenim ljudima. Svoje karakteristične osobine, osobinim može biti njegovog naroda – oštrinu, velikodušnost, i intelekt lišen pola – stavio je u službu teorije lepote koja je, po njemu, trebalo da vrati natrag Zlatno doba i radost mladima ovog sveta. Ali ako ima neke istine u njegovim subjektivnim tumačenjima Aristotela, u njegovoj neobuzdanoj misli, koja se razvija pre u sofizmima nego silogizmima, njegovom asimilovanju naravima različitim od sopstvene, kao što su delinkventna i ponizna, u samoj osnovi nalazi se istina svojstvena duhu katolicizma: čovek ne može da dopre do božjeg srca, osim putem odvajanja i gubitka, koje nazivamo grehom.“ S druge strane, u svom pogovoru Dejan Acović je ukazao i na ovo: „Unutar pokreta estetizma, Vajld se etablirao u društvenim i književnim krugovima svojim agilnim duhom, širokim obrazovanjem i dendijevskim životnim stilom. Bivaće i meta satiričnih napada i podsmeha, što je sasvim očekivano pošto (mediokritetska) javnost nikada nije bila sklona ekscesnom prikazivanju sopstvene posebnosti.“
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
